Reno 4

Od ranog detinjstva jedna od mojih strasti bili su automobili, a s godinama naročito oni starije proizvodnje, poznatiji kao „oldtajmeri“. Mom interesovanju svedočili su u početku bezbrojni Buragovi automobilčići, ali za ljubav prema starim automobilima najzaslužnije je to što je moj teča vozio kultni reno 4, bele boje. Bilo je u kraju još automobila koji su mi tokom godina privlačili pažnju, ali nijedan mi nije osvojio srce kao legendarni „renoče“, kako smo ga nazivali u porodici. Detalji koje sam odmah primetio i kojih se i danas sećam jesu braon štof na sedištima i sa unutrašnje strane vrata, i čuveni „kišobran“ menjač (nadimak duguje izgledu, pošto podseća na dršku kišobrana).

Brzo sam izučio njegovu istoriju: sredinom 50-ih godina prošlog veka sitroen 2CV, poznatiji kao „spaček“, postajao je sve popularniji širom Francuske, pa su u Renou počeli da smišljaju rešenje koje bi mu pariralo. Bilo je potrebno nešto što će, pored pomenutog spačeka, moći da konkuriše čuvenoj „bubi“ ili mini morisu, koji su u posleratnom pejzažu sticali sve veću popularnost u Evropi i svetu. Tadašnji direktor Renoa Pjer Drajfus sazvao je sastanak na kojem je tražio da se projektuje automobil koji će biti ekonomičan i po pitanju zapremine, i po pitanju pristupačnosti što širim slojevima stanovništva. Ništa manje nije bila važna ni činjenica da je u dobrom delu Francuske, ali i ostatku sveta, putna infrastruktura bila u lošem stanju, pa je bilo ključno da novi model bude pogodan za vožnju u bukvalno svim uslovima: po snegu, blatu, pesku, na suvom, u selu i u gradu. Posle nekoliko godina predanog rada, prinova u Renoovoj porodici imala je premijeru na pariskom sajmu automobila, u jesen 1961. godine. Ubrzo posle toga, njegova komotna unutrašnjost i niski troškovi održavanja osvojili su kupce najpre u matičnoj zemlji, a potom i u drugim državama. Nije bilo sumnje: nova zvezda je rođena.

Teča je pre belog „renočeta“ vozio još jednog, doduše braon boje. Budući da ga je kupio davne 1976, nemam sećanja na njega, ali video sam jednu fotografiju iz tog perioda na kojoj su teča, tetka i njihov sin, sa koje zrači bezbrižnost mlade porodice veselih sedamdesetih, a braon „četvorka“ je tu prigodna dopuna njihovom raspoloženju. Teča mi je nedavno ispričao jednu zgodu sa putovanja njime: moj brat, koji je tada imao šest godina, tokom puta do Kumbora se vidno dosađivao, a napolju je carevala nesnosna letnja vrućina. U jednom trenutku, dok su prolazili kroz neko mesto u istočnoj Bosni, primetili su da im meštani mašu kao da ih na nešto upozoravaju. Teča je pomislio da je greškom ostavio upaljena svetla, ali je ustanovio da nije to u pitanju. Sumnja je pala na točkove, ali i ta opcija je otpala. Onda su on i tetka okrenuli glave ka zadnjem sedištu i imali šta da vide: moj brat je ispružio noge kroz prozor, srećom bez posledica.

Sredinom osamdesetih, u njihov život ući će beli „renoče“, i tu će ostati čitavih 18 godina. Pouzdan saveznik na putovanjima i u svakodnevnoj gradskoj vožnji biće zabeležen u mojoj široj porodici kao prvi automobil kojim sam se vozio u životu. Pošto moji roditelji tada još uvek nisu imali auto, u pomoć je pritekla „četvorka“, pa sam tako njome dovezen iz porodilišta. Moje prvo aktivno sećanje na njega je iz Knića, gde su tetka i teča imali vikendicu: kada smo stigli tamo, imao sam utisak da me bela „četvorka“ pozdravlja svojim okruglim farovima i plastičnim branikom krem boje. Narednih godina sam sve više uživao da ga gledam kako odmara na parkingu, a još više da se vozim u njemu, toliko da i danas pamtim njegov specifičan miris kože. Bio je to osećaj čiste sreće na zadnjem braon sedištu, uz zvuk motora koji prede poput zadovoljne mačke.

Naravno, svemu dođe kraj, pa je tako bilo i sa legendarnom „četvorkom“ – posle više od 30 godina proizvodnje u 28 zemalja, iz Renoa su 1992. saopštili da ovaj model odlazi u istoriju. Bio je to svojevrstan epilog jedne ere, tokom koje je „četvorka“ u samoj Francuskoj stekla status kulturnog dobra u rangu sa Šarlom Aznavurom ili božole vinom. Slično je bilo i sa tečinim belim renoom: 2002. godine istrčao je svoj poslednji krug. U međuvremenu su tetka i teča kupili noviji auto, ali bela „četvorka“ je ostala jedno od najdragocenijih sećanja na detinjstvo. Kome god da ju je teča prodao, iskreno se nadam da je u dobrim rukama.