U kuću je ušao davne osamdeset druge, kada ga je sestra donela sa apsolventske ekskurzije po Rusiji. Cena mu se ne bi mogla preračunati u neku današnju valutu, koštao je otprilike kao jedno metalno dugme „silverki“ kupljenih u Trstu, razmenjenih za abnormalnu količinu rublji u jednoj od soba hotela „Lenjingrad“. Bio je klasičan sovjetski proizvod, drečavo crven, glomazan, ružan, ali, vreme će to pokazati, praktično neuništiv.
Prve radne zadatke obavljao je po vozovima na relaciji Čačak–Beograd–Čačak, prenoseći u jednom pravcu gomile knjiga koje su služile za umirivanje savesti (učiću kod kuće), u povratku kutije prepune sira, kajmaka, punjenih paprika, pita sa mesom, kolača, sveže opranu posteljinu i odeću. Bio je nezamenljiv pri seljakanjima po studentskim domovima i podstanarskim stanovima. Već tada se pokazala jedna od njegovih osnovnih osobina – neograničen kapacitet. Njegova utroba je gutala sve, a našiveni platneni deo povećavao mu je dimenzije do neslućenih razmera. U gradskom prevozu zauzimao je mesta bar dva putnika, uvek bi nekoga zakačio šipkama koje su štrčale na sve strane, izazivajući zajedljive komentare
Sa zapadnom sabraćom prvi put se sreo 1987. u Veneciji. Nikinđureni, živih boja, mali, funkcionalni, gledali su ga sa podsmehom i prezirom. No, oni nisu morali da rade što i on, da tegle dvadesetak kilograma hrane još od Beograda čuvajući skromni gazdin budžet. Zato je bio najširi jastuk na platou pored železničke stanice, obezbeđujući duplo mesto među gusto pakovanim vrećama za spavanje zapadnoevropske omladine.
Neprilagođen je bio i na Dalekom istoku. U trećoj klasi kineskih vozova, pošto bi uz uzvike neverice zagledali, a potom ispipali gazdin nos (impozantan i za ovdašnje prilike, u Kini ravan senzaciji), putnici bi počeli da gurkaju i premeštaju njega. Dok je vlasnikova glava štrčala daleko iznad sedišta rađenog po dečijim merama, on se opasno klatio na uskom prostoru za prtljag, praćen prepadnutim pogledima saputnika.
Zvezdane trenutke imao je u Pekingu. Posle trodnevnog biblijskog pljuska, stanovnici jednog hotela doživljavali su bolno razbuđivanje, pravo iz kreveta uskakali su u vodu do članaka. Psovke na svim mogućim jezicima pratile su potragu za patikama, sandalama, čarapama, majicama i gaćama koje su lenjo plutale po ogromnoj sobi. Najnovija tehnološka čuda iz sveta rančeva pokunjeno su čučala ili ležala, nabubrela od vode, samo je on stajao ponosno, suv i netaknut, na svojim dugim šipkama koje su konačno opravdale svoje postojanje.
Samo jednom se osetio kao da je kod kuće, Tadžikistanu, Uzbekistanu i Kirgistanu, gde nikome nije bio čudan. Već primetno ostario i izbledeo, savršeno se uklapao u tužne ostatke prošlosti koji su se vukli po ruševinama slavne sovjetske imperije.
Kondukter jednog autobusa u Iranu mu je crnim flomasterom, kao nožem, urezao u čelo persijskim pismom ispisanu reč „stranac“, tako potvrdivši ono što ga je pratilo čitavog života: večiti apatrid, usamljenik i čudak. Povratak iz Irana bio je vrhunac njegove karijere.
Desetine ogromnih tomova Oxford English-English rečnika piratski štampanih u Iranu po bagatelnim cenama, vodiči za putovanja, knjige persijske poezije i persijsko-engleski rečnici doveli su ga na rubove izdržljivosti. Videvši ga kako poput suprasne krmače ofarbane u crveno nemoćno leži zauzimajući pola kupea, lice bugarskog carinika razvuklo se u pohlepan osmeh, a iz usta su počele da mu cure bale zadovoljstva. „Oooooo, bratko, šta to tako veliko i lepo imamo za carinu?“ „Knjige.“ „Ha, ha (ironični smeh)! Sve OVO knjige?“ „Sve.“ „Pa da vidimo te KNjIGE!“ Kada je završio, carinik je preneraženo ustuknuo ka izlazu. Prizor se, sa manjim varijacijama, ponovio nekoliko puta. Ulazni pečat u Dimitrovgradu ozvaničio je istorijski događaj: dva putnika su prešla put od turske do srpske granice ne plativši ni marku harača, a na robi su kasnije ostvarili desetostruki profit. Tada mi je, na beogradskoj železničkoj stanici, klecnulo junačko koleno. Prvi put nisam uspeo da ga podignem i morao sam da pozovem u pomoć stanična kolica.
Mislim da je osećao da je kraj blizu kada je 1998. krenuo u London, na svoj poslednji veliki put, i da je tada počeo da se predaje sudbini. Malo je reći da je bio veteran. Njegova drečavocrvena boja pretvorila se u prljavobledu varijantu još kada ga je vozač kamiona na Tibetu ubacio u prikolicu prepunu prašine i tamo ostavio zatvorenog nekoliko dana. Tamne mrlje od ko zna kada prosutih i tečnosti nepoznatog porekla izbijale su mu po površini kao staračke pege i nisu se više ničim mogle oprati; kaiševi su bili celi, ali u fronclama. Tada se izgubio po prvi put, došao je za gazdom sa nekoliko dana zakašnjenja. Prvi put je i neko iz njega nešto ukrao. Uvek je delovao tako neugledno da je pre budio sažaljenje nego želju da se iz njega nešto ukrade. Za svaki slučaj, vrhovi spoljašnjih džepova bili su filovani prljavim vešom i čarapama, što bi i najočajnijem među lopovima ubilo želju da se upusti u dalje istraživanje. I onda je neko iz njega maznuo dvadesetak kutija „bonda“ (ako mislite da je kuknjava nesrazmerna pričinjenoj šteti, najjeftinije paklo cigareta u Londonu tada je koštalo tri funte, pa sami izračunajte gubitak).
Naslednik je bio „velšanin“, diskretne tamnozelene boje, prošaran crnim, lagan, mali, sa bezbroj dodataka i džepova, mekim jastučićima za leđa, čak i višegodišnjom garancijom. Veteran se nije mnogo obazirao na njega, mirno i dostojanstveno je došao do Beograda. Kada sam ga spustio pukla je, iz čistog mira, centralna šipka. Ili je bolji izraz – prepukla, poput srca onog koji više nema razloga da se bori. Oporavio se, kao čovek posle teškog infarkta. Bezbroj puta sam se spremao da ga operem i sklonim na neko mesto gde će biti siguran od moljaca, ali ga nikad više nisam uzeo u ruke. Osećam istu grižu savesti koju imaju oni koji svoje najbliže ostave i zaborave u staračkom domu, peče me sopstvena izdaja. Onda zavaravam sebe i zamišljam dan kada ću ga očistiti od prašine, poneti sa sobom i opet poći u Tadžikistan. Pokloniću ga nekome ko će putovati i nositi ga do Samarkanda ili Pamira. Ponovo će disati, srećan što postoji, i biće konačno kod kuće, a ja ću platiti svoj dug i mirno otići sa „velšaninom“ na leđima.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve