Reči

Smeje se celim telom. Horizont poskakuje pod udarima jezika u sekutiće. „Uh, samo hrabro“, bodrim se, „ako sad uprskaš, kamen o vrat, pa u Cvrcinu baru“. Odjednom, nešto u žbunju jezivo zamumla. O, Bože! Krdo nosoroga teško zatabana, razveja idilu, uplaši „jadnu dragu“ i povija me… Al’ brzo trče, majku im afričku, ubiće me, probošće me! Ovo se samo meni može desiti… Ovo nema ni u košmaru… Čekaj malo, pa to je… San?! Ali, onda i plavuša. Auu, jebiga!

Otvaram oči i grabim mobilni koji sumanuto vibrira (pa da, nosorozi). „E, malo je kasno, al’ da mi vidiš nešto u Vujakliji“, utanji S. zabrinuto. „Čoveče, ludače, tri je sata!“, urlam. A on – šnjira pertle priče. Te noći je dobio verbalnu pljusku od devojke – skresala mu da je žovijalan i da je zamaraju njegove eskapade, pa sad zove da mu odgonetnem ljubavno znamenje.

Nekad su reči staklene perle koje premećeš da bljeskaju na suncu. Čini ti se i svet je tek višebojni kliker u rukama anđela. Češće su – stegnuta omča. Pune baruta, zaplitljive, mrsomudre, raskalašne ili prosto – bljutave. Eskimi raspolažu sa pregršt reči za tipove snega, pustinjaci svaki nanos peska drugačije zovu, Albanci, osim vere u Leku Dukađina, čuvaju i 27 termina da označe (muške?) brkove. A mi, analogija boli, imamo silesiju termina za krađu, ubistvo i budalesanje. I svaki se govor, kao vino sodom, zapenušano preseca psovkom, poštapalicom, njištanjem…

U dečjoj glavi reči se uspaniče kao muve poklopljene čašom. Sećam se… Svake godine odlazim kod dede Ubavka i baba Draje na Prkose. Bog je tu, iz nebeskog kamenoloma, istresao tone kamena, priložio koji stručak trave, u kuće i na polja razbacao zanimljive ljude i taj mizanscen začinio nečuvenim količinama ovčijih brabonjaka. Dok se pritajen igram – lovačkim čaurama ili starinskim bravicama na vratima – duž soba migolji zmija priče. Tražim tajni ključ (gvozden i velik kao od ulaznih vrata) kojim bih sve kazano i razumeo. I čekam da me deda i gosti zaborave i upuste se u golicave priče – vesele balončiće sapunice što hrle ka stropu i raspuckavaju se.

Tako sam čuo da se za onog ko pije čaj od maka kaže da je na đavoljoj sisi, a jednom se otkinula s lanca i strašna poslovica „lako je tuđim… gloginje mlatiti“. Zabezeknut, zamišljam tu sliku! Ali, najviše volim kad se deda, blatnjav i umoran, vrati iz lova, noseći u torbaku zeca ili lisicu. Već s vrata dreči, znajući da će me nasmejati: „Drajo, učvariderdel par jaja za mene i ovog malehnog“.

Godinama kasnije pročitah da poređenje pomaže da se misao zaošija, u tok neutralnih reči unese nemo prisustvo Majstora. Eto toga i kraj prevrnutih zaprežnih kola. Razronismo se u mirisnom moru sena. Deda se vrti oko kola, gleda da ruda nije slomljena. „Umal’ izgibosmo ko Mančester“, huknu Dule, Sarajlija. „Rasusmo se ko Cazinjani na ringišpilu“, nadoveza se, brundajući, Momčilo (za njega mama kaže da mu livade bleje iz očiju). Raspru zaključi prija Stojanka: „Nastradasmo ko mačići na sapunjavu dasku.“ Pljuckam travu i tresem se od smeha. „Vidi malog, smeje se ko sanitet“, zadirkuje me deda.

Čim se avgust zacakli, spuštamo se u Ripač gde stoluje tetak – lugar, nezasita pričalica. Svi vele da je naporan, a meni se čini – može se štošta naučiti. Samo gleda kroz prozor i komentariše. Umačem kockice šećera u kafu i slušam. „Vid’ hajvana, đe će tuda? Uuuu, jes’ dobra Mevlida, dođi vidi. Ja, kako Đorđo hoda – mrave gazi.“ Pred mojim očima su junaci njegovih priča: Rajkan, kockar – „varen, pa baren“; Azra – „mašala plaho“ meša stražnjicom (eno joj u stomaku kopile Bećirovo); Jovo Prcač „zbog šume puncu glavu razbio“; Savka opet rakijaši; Ivo („taj zna i jaje potkovati“) za UDBU „izdao uho pod kiriju“. Tu sam čuo i najsmešnije ime na svetu – tetku drva prevozi kamiondžija „iz Bijaća“ Nagib Uzbrdica.

Vraćam se iz kioska s hrpom novina. Tetak mi se unosi u lice, osetim beli luk, šljivovicu i ljuti duvan (tri u jednom): „Pazider se ti, ima ovde opasnih bulica, svašta te znaju.“ „Šuti stari“, prekipe tetki, „šta trabunjaš.“ Kasno, već sam omamljen. Bulice, bogo moj, preslatka stvorenja od kojih se muti u glavi kao u Mirzinoj slastičarni, dole kraj pilane. Neću im živ u ruke! Ili, bogami, hoću? Sledeće godine, tetak me dobro prosmotri i menja priču. „Šta si se zavukao u te ‘artijetine, idi lapi neku junicu za ruku i zapamti šta ti Gojaš kaže – koja da ručice, daće i guzice!“ „Šuti de, stara beno, kad ćeš već jednom na teren, iskrčiše ti šumu dok trućaš djetetu, mjesiš mu tu gurabije.“

Najviše volim kad u posetu dođe neki Mutevelić. U kesi mu napolitanke i flaša kruškovca (katkad liznem tu slast). Priča kako se na nekoj svadbi neoprezno izlanuo da je psiholog, što je privuklo pripite sevdahlije. „Među se“ su ga oslovljavali sa „doktor ekologije“, a mladoženjin šurak mu je rezignirano (kao sabrat po intelektu) rekao: „Đaba tebi, ba, sva tvoja ortopedija, kad ovi ne znaju to da cjene.“

Tetak gaji krepki duh predratnih sokolana. U potkušulji je, propinje se („kaj dorat“, dobacuje tetka), udara po rutavim prsima: „Vid’me Miko, sav sam ti ko jabuka, ne da se Gojčina, je l’de Žarine“, obraća se mom ocu, najboljem slušaocu. Od tetka saznajem i šta je bibaziranje (čudna reč – mahunarka). „’Vako poskočiš i nogama se šopiš u prkno. Kakvi sklekovi, ovo ti, bolan, najbolja vežba…“ „Šuti, stari.“

Lepo je, toplo je u detinjstvu. Ali sve mine. Već treba spremati reči kojima se odjaviti na životnoj portirnici. Neki se pred ispust duše raspekmeze, drugi kotrljaju anateme (tada to ništa ne košta)… Murat je, recimo, ceo život pio kahvu, provetravao harem i pazio da se Jakub i Bajazit ne dohvate jataganima. A tek što ga rasporiše, uze da melje – te sa’ranite me ovde, te onde, te turite mi Miloša mimo nogu… I tek onda prhnu pepeljavom dušom.

Čudne su reči, nekad u nedoba zakucaju na prozor (kao Kamenče sirotoj Petriji), probude te i dok nađeš cvikere, papir, olovku, zapneš o dasku za peglanje – samo klisnu, a ti bdi dalje i tragaj za njima… Kaže jedan pametni: „Jezik je kao žena – neće prestati da se sveti ako ne uspe da vas zavede.“ Ali, evo, već sviće! Vreme je da okončamo ovo verbalno bibaziranje.

I ni reči više…