Ranac

Kupljen je u Trstu. Ljubav na prvi pogled. Bio je kraj raspusta i ja sam se spremao za treći razred. Školsku torbu su mi već kupili. Klasičnu, od krutog skaja, sa dve kopče i velikom aplikacijom Tarzana u borbi.

Kako nam je bilo i blizu i blisko, porodično smo otišli da se obučemo u prestonici yugo-shopinga. Nakon iscrpljujućeg parkiranja, Casucci traperica i „brodarica“, u prolazu, privukao me jedan izlog. Knjižara, pretrpana školskom opremom, slika i prilika italijanske dizajnerske premoći, ništa drugačija od nekih koje smo već obišli. Ali, u izlogu je bio moj budući ranac.

Naravno, navalio sam da se kupi. Dizajniran bezvremeno, od kvalitetnog impregniranog platna, u dezenu geografske mape. Bio je gotovo maskirni. Ono što bismo danas nazvali militari ili safari stil. Video sam nekoliko sličnih kasnije, ali sam ga uvek smatrao unikatnim. U mojoj ga školi, odnosno svim mojim školama, niko nije imao.

I nisu mi ga odmah kupili, jer, iako sam premašio svaku meru u nagovaranju, i kada sam posegnuo za tim da pet godina neću tražiti nikakvu torbu, uzaludno, odvukli su me u dalje kupovanje „po spisku“, kojeg je uvek bilo ali, što bismo po povratku ustanovili, kao da i nije. Do predveče sam dobio još stvari van spiska, ali ranac nisam zaboravljao. Igrao sam na dosađivanje. Uvek je palilo, samo je trebalo biti uporan. Nije rezultat nekakvog sportbilijevskog fetišizma, i da se ne prikažem kao razmaženo derište koje se prenemaže kada nešto ne dobije, ali ja sam sa tim rancem ostvario „vezu“ – morao je biti moj. Kako se spuštalo veče a ja nisam prestajao sa navaljivanjem, moji roditelji, uvereni da me dezorijentisalo lutanje „via ovima i onima“, popustili su i pristali „sada je nemoguće naći taj dućan“. To sam čekao. U stilu Ivice i Marice, čitav dan sam pamtio put i upečatljive detalje, i ubrzo ih nepogrešivo doveo do odredišta. Ne sećam se koliko je koštao. Bar tri tarzanske torbe, ali više nikada, ni posle više od dvadeset godina, nisam kupio drugi ranac.

Kasnije, dok me pratio kroz osnovnu, srednju školu i fakultet, na svim mojim putovanjima, letovanjima, izletima, u toku našeg dugog druženja, moj saputnik je opravdao tu sudbinsku povezanost i, opet neverovatno, čak tri puta mi je doslovno spasao život.

Prvi put. Nedugo po povratku, u danima dok nastava još nije počela i dok sam se još prepuštao zamišljenim avanturama, moja nova školska torba je služila kao pravi planinarski torbak. Staru novu tarzansku torbu više nisam ni pogledao, a planinarenje po rukohvatima stepeništa imalo je posve novu čar. Sada mi je na leđima bio nov ranac u punoj spremi i, daleko od očiju svih koji bi me u tome mogli sprečiti, počeo sam uspon. Iako sam se istim putem popeo nebrojeno puta, napravio sam grešku i izgubio ravnotežu. Sa više od tri metra, pao sam pravo na stepenice. „Zatvorenih škura“ jedva sam došao do daha, a onda sam shvatio. Da na leđima nisam imao ranac, kičma bi mi pukla kao grančica.

Drugi put. Godinama kasnije, kada me je istorija već prošetala i kad sam se, kontra ustaljenih migracija, obreo u Beogradu i nastavio školovanje „u najbližoj školi sa engleskim i francuskim“. Tada, sklonivši se u sigurnost matice, nisam ni sanjao da ću na toliko nasilja naići tamo gde bi ga najmanje trebalo biti. Vreme nasilnog svlačenja i još nasilnijeg uvlačenja svega i svačega gornjega u donje. Sećam se da sam, iako nekakav svedok „pravog rata“ u školskom dvorištu, koje od groblja nije delio ni metar visok zidić, prvi put video kako nekoga udare iz sve snage. Toliko bez milosti, da je zidić mogao biti i niži. Kontrole niotkuda, a svuda naokolo pubertet. Nezgodno vreme u nezgodno vreme.

Ubrzo sam savladao „pravila ponašanja“ i naučio osnovne trikove. Bukvalno sam odlučio da preživim tu godinu pre gimnazije. Jednom, dok sam kraj škole čekao autobus, neko mi je prišao s leđa i tri puta me nešto udarilo. Klecnuo sam. Taj neko, čija sam sigurno bio žrtva zamene, otrčao je dok sam se ispravljao. Stigao je autobus i ja sam ušao. Nisam sedeo, da ne žulja, jer poštujući „pravila“, ranac sam nosio ispod jakne. Mudar trik, ako želiš da ti torba ostane čitava, bez rezova ili po pravilu uvredljivih napisa, i da uopšte sačuvaš i nju i njen sadržaj. Stigao sam kući i, iako nikada posebno plašljiv, od onoga što sam video, preznojio sam se. Jakna je imala tri vertikalne poderotine. Isto tako i ranac, kao i jedna od knjiga. Ona tri udarca su bili ubodi noža, a moj ranac i njegov sadržaj su me opet spasli. Kao što nikada nisam saznao ni ko ni zašto je to uradio, ni ta tri reza nikada nisam zašio. Valjda kao podsetnik, a ranac sam, još neko vreme, nastavio da nosim ispod „vijetnamke“.

Treći put. U srednjoj školi, uz novu ljubav ka alpinizmu, ranac je uvek bio tu. Jednom prilikom, svratili smo do Đavolje varoši. Oni koji su bili tamo znaju koliko je strma staza do najboljeg pogleda na okamenjene svatove. E pa, sledeći logiku „zašto lakše kad može teže“ sa trojicom kolega planinara krenuo sam još većom strminom. Odlično smo napredovali ali, odjednom, „kolega“ ispred mene se okliznuo i u padu me zakačio. On se uhvatio za neki grm, a ja, bez oslonca, počeo sam da se šuljam po padini na pozadini, pravo u ambis, među svatove. Pokušavao sam da kočim nogama. Odrao sam i dlanove, ali ništa. Tek na par metara od ivice, ranac, koji je bio na leđima, zakačio se za busen neke žilave travke. Po treći put – hvala mu.

Ranac, sada već izbledeo i izlizan, sa svim ranama i ožiljcima, ljubomorno čuvam i spremam se da ga uokvirim i zastaklim. Staviću ga na neko vidno mesto. Da znam da je tu.