Rakija

Ako bih tekst počeo pozivanjem na taj i taj član Zakona o informisanju i na moje bogomdano legalističko, neotuđivo pravo da reknem i ja nešto o tematici koja se, bezbeli, rasplamsava, sebi bih postao sumnjivo nalik na članove jedne naše stranke, kojima je legalizam postulat na kojem počiva sve ovo zemaljsko i onozemaljsko, odavde do najzabačenijeg kutka Mlečnog puta. Zato, dozvoliću sebi slobodu da jedino željom da reagujem na zapostavljanje nacionalne tekućine, napitka koji otvara apetit za božanski kolač, pokušam da se uključim u umnu diskusiju koju su moji uvaženi prethodnici blagoizvoleli započeti u prethodnim brojevima.

Kažu da je u naš jezik naziv za rakiju (negde i raćiju) došao iz staroindijskog, a da je čudesna tečnost arapskog porekla. Originalni naziv za nju je arak, ili rak, što je označavalo alkoholni napitak u početku spravljan od pirinča, a kasnije i od drugih biljaka. Pristalice teorije zavere mogu da naprave nekoliko bombastičnih priča baš o rakiji, ali evo jedne naročito intrigantne. U staroj Srbiji rakija nije bila poznata sve do druge polovine XIV stoleća. Ha! Kao i sve što ima veze sa kvarenjem našeg bogobojažljivog puka, i ona je na naše tlo stigla sa velikim hedonistima i osvajačima, Turcima. Pa šta, reći će neki? Kako pa šta? Druga polovina XIV stoleća uzima se kao period kada nekadašnja velika i moćna Srbija počinje da slabi, da kopni, da se pretvara u senu svoju. Biće da su prepredeni orijentalci računali da će sadržaj mešina, ili buradi, koji su nosili sa sobom,omađijati narod koji idu da porobe i da će im biti od nemale pomoći. Ne bih da menjam istorijske svetonazore, ili da postavljam revolucionarne teorije, ali priča se da su delovi srpske vojske, pre prvog velikog poraza 1371. na Marici, bili u vrlo čudnom psiho-fizičkom stanju, koje se u nekim krajevima naše zemlje naziva žmirenjem.

Da je rakija u neraskidivoj vezi sa našom istorijom, pokazuje još jedan splet okolnosti. Krajem sedamdesetih godina XIX stoleća filoksera je uništila dobar deo vinograda u Srbiji, i zbog smanjene ponude vina, naglo je porasla ponuda rakije na tržištu. Od tada, rakija kreće nezadrživo uzlaznom linijom (neki će primetiti da je uspon rakije u vezi sa usponom i jačanjem kakve-takve srspke države u to vreme). Sve posle toga je mit…

Moje prve uspomene koje imaju veze sa radžom sežu do kasnih sedamdesetih godina prošlog stoleća. Moja baka, koja je živela u malom mestu u Bosni, imala je u sobi neko burence koje je ona zvala ardovčićem. Nije mi bilo jasno zašto iz tog ardovčića viri neko crveno gumeno crevo i pokušavao sam da dokučim čemu ono služi i šta se u tom burencetu nalazi. To mi je najzad i uspelo kada sam, jednog jutra, kroz odškrinuta vrata bakine sobe, video svoga (bog mu dao rajsko naselje) strica kako profesionalnim i istreniranim pokretima iz tog creva izvlači prozirnu tečnost i slobodni tok preusmerava ka maloj posudi, izgleda specijalno za tu priliku pripremljenoj. Imao sam dovoljno godina da naslutim da stric ne bi voleo da zna da sam ga video u prilično kompromitujućoj pozi, pa sam sačekao da on ode i ušao u sobu. Odmah sam osetio miris koji sam i ranije, povremeno, osećao u toj prostoriji, i shvativši od čega potiče, dečje znatiželjno, liznuo kraj te magične crvene magistrale. Kao što pamtim trenutak kada sam prvi put ugledao jedne zelene oči, ili momenat kada me je na plač naterao gol Videotona protiv Želje u polufinalu Kupa UEFA tako pamtim i taj trenutak kada su nekolike kapljice prvo udarile direktno u jezik, zatim se, preko nepca, sjurile u sam epicentar malog organizma nemoćnog da spreči snažan drhtaj koji je izazvan prvim susretom sa misterioznim sadržajem bakinog burenceta. Ukus mi se nije nimalo svideo, bila je to jaka prepečenica, ali je dečja znatiželja zadovoljena. Ne mogu reći da sam bio srećan kao mlađahni Balašević, kada je, pa još trokratno, video Maršala, ali je sigurno da sam se, zbog odgonetanja tajne bakinog ardovčića, osećao ispunjenim koliko bi to, danas, bio najpoznatiji čestiti srpski domaćin kada bi dobio priliku da do mile volje ispsuje i naruži kakvog žurnalistu jerbo mu postavlja pitanja uhu neprijatna.

Kasnije je ukus počeo da mi se sviđa. Najbolja stvar kod rakije je to što je ona veoma opasan protivnik. Od svih alkoholnih pića, najdespotskija je (kada bi o njoj bio napravljen film, i kada bi bila predstavljena kao živo biće, najbolje bi bilo da je glumi Džon Malkovič). Beskompromisno zagospodari vama, ako preterate, ali na taj način i natera da joj prilazite sa dužnim (straho)poštovanjem i svešću da je trenutak nepažnje dovoljan da od vas načini ordinarnog magarca. U to se najbolje uverila grupa mojih poznanika (uz ponekog prijatelja u grupi), koja je pred početak finala košarkaškog turnira u Atlanti 1996. protiv Amerikanaca, sklopila čudan pakt sa Nečastivim. Kao povod je poslužio Paspalj, koji, ruku na srce, na tom turniru nije igrao sjajno. Elem, vesela grupa je svoju želju da pokaže negodovanje zbog neuobičajeno loših izdanja Paljinih, zapečatila obavezom da uz svaki njegov poen popije po čašicu ljute. Znamo da je prvo poluvreme te utakmice Paljo odigrao kao u najboljim danima, ali 90 odsto mojih poznanika-izazivača ni danas ne sme da pita zašto drugo poluvreme te utakmice nije odigrano, ili, zašto je tako brzo završeno. Eto šta biva kada radži bacite rukavicu u lice.

Prvi i poslednji put od rakije sam se napio u zimu1991. godine, sedeći sa svojim so called saborcem na vrhu stražarske izvidnice na izdvojenom vojnom objektu čijeg se broja ne sećam, ali za koji znam da je imao četiri ogromna skladišta sa municijom (Ministarstvo vojno neće moći da me sudski pojuri zbog ovoga, jer do sada nisam rekao da se sve dešavalo petnaestak km od Skopja). Nisam nikada do tada probao mastiku, a baš nekako pored našeg isturenog objekta nalazila se prodavnica koja se,valjda,zove – diskont pića. Veljko (tako se zove moj saborac, od samog đavola poklisar) uspeo je da prošvercuje celu flašu, zavukli smo se na vrh naherene limene rabatije (daleko od Rumije) i sljuštili skoro ceo sadržaj. Ne sećam se da sam bilo kada u životu bio toliko daleko od sebe. Čudni mentol ukus mastike je drugi ključni momenat u mom empirističkom opusu glede šnapsa. Toliko mi se svideo, ali me je i toliko zavarao (nisam jedini kojem se to desilo, siguran sam) da sam ubrzo počeo da osećam da imam dva vegetativna nervna sistema. Smejali smo se, ugrejali, prisećali se svih muka i srećnih trenutaka u svojim dvadesetogodišnjim životima, nemoćni da pomerimo ruke ili noge. Rečenicu dobra ova mastika, ponovili smo, što razgovetno, što u jedva razumljivim tragovima, barem 50 puta. Od toga bar deset puta pred starešinom, koji nas je uhvatio u prestupu, i skinuo, obamrle, sa vrha te izvidnice. Na raport smo išli tek sutra, jer bi bilo kakvo ribanje nekoga kime je ovladala mastika bio direktan udar na temelje vojne doktrine i na sam smisao hijerarhije u vojsci…