Prozirnost

Muva ne razume koncept stakla, još ga – na svoju štetu – nije inkorporirala u svoje iskustvo. Staklo, recimo prozorsko, najčešće je prozirno, a ono kroz šta se može provideti zapravo je vazduh, tj. ništa, po muvinom višemilenijumskom iskustvu koje još niko nije opozvao na njoj dokučiv način. Zato muva neodustajno nasrće na prozor odbijajući da poveruje da joj je vazduh, tj. ništa, stvarna prepreka za let.

Na toj evolucijskoj nesavršenosti muva i strada: odalamim je ekonomskom rubrikom onoga što u poštenim srpskim kućama već 120 godina služi tamanjenju muva, i gotova stvar.

Tako je bilo otkad znam za sebe. Leto je, sedamdesete su, radio kaže da i dalje nula je nula u Tušnju, lubenica tek zaklana sočno krvari na stolu, muva trčkara po mušemi, tresneš čašu obrnutu naopačke na sto i zarobiš glupu muvu, a ona ostatak svog životnog vremena provede paničeći ili se samo čudeći kako je taj vazduh najednom postao zatvor. Pošto si, kao i svako dete, psihopata u nastajanju, ostavićeš je da izdahne tako. Ili možda nećeš, oslobodićeš je, ali opet više iz radoznalosti nego samilosti. Zanima te šta će sledeće biti, ali neće biti ništa. A šta bi trebalo da bude, da svet nije pakao? Muva bi trebalo da te napadne i povredi, ako baš ne može da te uništi, jer je jedina istina da si ti uzročnik njenih bezrazložnih muka.

Ali sve džaba jer muva, rekosmo, ne razume to sa prozirnošću stvari, i sve dok je tako, biće tržišta i razloga postojanja ekonomske i ostalih rubrika onog čime već 120 godina tamanimo gadne insekte na nevidljivim međama unutrašnje i spoljašnje strane vazduha.

Moj prijatelj M. bio je nedavno u Njujorku i popeo se na neku stospratnu kulu koja ima krov, ali nema baš svugde ono između krova i tla, a i krovni pod joj je posve proziran, verovatno ne od stakla, nego od nekog izdržljivijeg materijala. Koji takođe nema izgled, pa je sa stanovišta muve nepostojeći, ali čovek zna da postoji, a kako i ne bi, čovek ga je napravio. Poenta je u tome da znanje da ti ne preti stvarna opasnost (jer ti, unlike fly, znaš za jadac) i prastrah od zjapećeg ambisa pod tobom – koji znanje može da kanališe, ali ne i da ga ukine – stvore adrenalinsku smesu sasvim nove vrste.

Nije bilo takve kule kad sam ja bio u Njujorku, ili bar nisam znao za nju. A voleo bih da je posetim, da stanem pa sednem na to nešto prozirno ispod čega se stere ambis od više stotina metara, da parkiram dupe između sebe i ništavila sve dok mi se ne zanebesa. Ti, muvo, možda letiš, ali vidi mene, lebdim ni na čemu i nije mi ništa! Nešto kao u avionu kad pogledaš kroz prozor i vidiš se kako jašeš na belom magritovskom oblaku, ali mnogo, mnogo neposrednije. Strašnije. Veličanstvenije.

Otkad je moje telo kapituliralo pred silom teže, pa neće ni da ustane ni da sedne, ponekad fantaziram kako sam na Međunarodnoj svemirskoj stanici, gde sve lebdi, pa bih lebdeo i ja, iznova ravnopravan s bićima bez težine. Doduše, nisam naučnik pa da me pošalju na MSS da obavljam eksperimente, ali mogu da ponudim sebe kao sirovinu za eksperimente. Kad im dosadim, neka me izbace kroz prozor (samo neka budu hitri, napolju je baš jako hladno), da postanem još jedan od Zemljinih veštačkih satelita. Znate li za nešto bliže večnosti od toga?

Ali, ozbiljno, pitao sam se još kao dete: kako se i da li se uopšte može obezbediti da se na let kosmičkim brodom ne prokrijumčari neki mali hajvan, recimo muva? Ono, kao kad kod Kronenberga u nedoba uleti u vremeplov.

Zamislite samo tu dramu: muva gleda kroz prozorče Zemlju kako se udaljava, ali njeni napori da probije tu nevidljivu opnu i vrati se kući ostaju uzaludni. Na sreću, bar niko od posade nema sveže novine, a Srbin neće tako brzo u kosmos.