Proizvod

Razmišljam da li se Alan R., sada već sredovečni Londonac s kojim se više ne viđam niti dopisujem, setio naših prepucavanja pre mnogo godina – pošto su Jugosloveni opet postali, to jest, ostali svetski prvaci u košarci

Kao zaluđeni navijač Arsenala, Alan me je nekoliko dana gledao popreko posle pobede jednog od naših timova nad Arsenalom. „Nisam ni znao da uopšte igrate fudbal!“ Ja sam se nadmoćno cerekala : „To ti je najbolji način da saznaš, zar ne?“ Posle se poveo razgovor i o košarci jer smo tada prvi put postali prvaci sveta. „Ne bih mogao ni da pretpostavim da igrate i košarku“, gunđao je. „Još jedan najbolji način da se obavestiš, zar ne?“ Društvo oko našeg stola u Turčinovoj glavi u Kembridžu urlalo je od smeha. Ja sam bila dragi gost dotičnog paba pošto sam učila osoblje kako se kuva prava turska kafa. „Ti si kao freak iz Titoland – a baš stvorila imidž ovde u Kembridžu.“ Ovo je rekao Robi, dobar momak i veliki prijatelj, pa me nije naljutio svojom opaskom. Bila sam navikla na njegovo peckanje. Jednom me je pitao o našem gradskom prevozu i ja sam rekla da se vozimo autobusima lejlend. „Sigurno ih kupujete kao polovne od nas.“ Preporučila sam mu da skrati jezik pošto sam ja freak koji će da iskoči iza gvozdene zavese te da ga izgrebe. Od tada me je zvao the freak from Titoland. Nisam se ljutila, štaviše, sažaljevala sam Robija zato što je toliki malograđanin. Niko tada nije mogao da uzdrma moje uverenje da pripadam svetskom građanstvu. Mrzela sam Tita, o svojoj komunističkoj domovini nisam mnogo razmišljala, ali su mi ti uspesi sportista i te kako godili. Radila sam i učila u Kembridžu ispunjena neiscrpnom snagom svojih 19 godina, moj jugoslovenski pasoš je svuda prolazio, putovala sam Student travelom, deviza mi je bila „Svet je jedan“.

Posle su došla druga vremena. Napravila sam mnogo grešaka i neke dobre stvari. Ja, samozvani kosmopolita, igrom slučaja, reših da ostanem baš ovde – pa preživeh i ispiranje mozga tokom protekle decenije i po. Preživljavanje na istraživačkom poligonu novog svetskog poretka od čoveka svašta pravi. Postajala sam pravi freak. Događaj u samoposluzi na Cvetnom trgu u zimu 1993. mi je dao prve dokaze za to. Stajala sam u redu pred kasom i slušala ovaj razgovor dvaju muških glasova na američkom engleskom: „Vidi ovaj luk, jezivo. Ništa nema, sve buđavo“. Drugi glas je zaključio: „Ako već ništa ne umeju da naprave, umeju valjda nešto da posade, seljačka su zemlja“. Setila sam se Robija, posle toliko godina! Okrećem se. Ispred očiju mi se nađe pločica s imenom i prezimenom zakačena za sivi kaput. Pogledah uvis. Na visini od oko dva metra, gledala su me dva plava oka na dečjem licu. I sagovornik je bio slične visine, u jednakom bezobličnom dugom sivom kaputu, u jednakoj beloj košulji van svih moda, zatvorenoj do grla, takođe s pločicom zakačenom na levoj strani grudi, veoma mlad. Shvatili su da sam razumela. Gledala sam upitno u pločicu s imenom.

„Mi smo mormoni“ reče jedan od njih, kao da pravda svoj izgled.

„Dobro, a što niste bolje vaspitani?“

„Znate, mi jedemo specijalnu hranu, pa nas nervira kad nema sirovina da je pripremimo“.

„Evo vam savet: ‘A la Romana’“.

„Šta?“

„Kad si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin“ – divljalo je moje obrazovno samoljublje (sa srebrnom kašikom u pripremi).

Mladi mormoni nisu razumeli. Nedostatak klasičnog obrazovanja. Međutim, krenuli su mojim putem iz samousluge.

„Šta tražite ovde?“

„Došli smo da vam pomognemo. Ovde ima tako mnogo ugroženih ljudi.“

„U čemu da nam pomognete?“

„Da vam približimo naše učenje“ – i pruži mi posetnicu.

„Hvala, ja se duhovno zbrinjavam u Pravoslavnoj crkvi. Moja porodica isto to radi već pet vekova“

„Vaša porodica je stara pet vekova!“

„Da, duplo starija od vaše države!“

„Impresivno!“

„I mnogi ljudi ovde govore engleski, zapamtite to kad rešite da vređate domaćine!“

„A zašto se vređate?“

„Zato što kažete da ništa ne umemo da napravimo!“

„A šta, sem šljivovice, pravite, a da je poznato u svetu?“

Bila sam zatečena. Pogotovo što su mi u ušima još odzvanjale jučerašnje reči moga muža dok je sardinu sa sve nožićem bacao u đubre „Kad Srbin napravi konzervu koja se otvara, moći će u svet!“ Stajali smo ispred mog ulaza u svetog Save, na prljavom snegu. Gledala sam u ta dva džina u čudnoj opremi pa mi sinu: „Pravimo šampione!“

„Šta?“

„Kažem, pravimo sportske šampione. U košarci, na primer“

„OK, sister, OK“

Ušetala sam pobednički u svoj prljavi ulaz. Iako je najgori kada je napolju sneg, bio mi je nešto baš lep.

Od tada je prošlo skoro deset godina. Dogodile su se i promene koje sam čekala celog života. Sve se menja, samo smo mi opet šampioni u košarci. I ja sam uvek isto srećna zbog toga. Novi naraštaji, naša deca, luduju od sreće. Ti ljudi koji najbolje na svetu rade svoj posao su njihovi idoli. Hvala Bogu! Oni su i moji idoli. Samo mi kolumnistkinje „Danasa“, dve gospođe čije slike u uglu ne obećavaju sportsku kondiciju, s ekspertskom ohološću pokušavaju da objasne kako su naši šampioni u stvari imaginarni, kao i njihova pobeda, taj poklon sirotinji na obodima Carstva. Velika mi je želja da ih za uvo dovedem pred koš na dečjem igralištu da vidim da li te ekspertice, te doktorke dijagnostičarke za sve svetske boljke, te kvariteljke moje male dnevne radosti, mogu bar da dignu loptu uvis. Znam da ne mogu da je ubace!