Profesija reporter

Život u drugoj polovini 20. i prvoj četvrtini 21. veka je privilegija. Ili bi to bar mogao pa možda i morao da bude – uz sav naučni i tehnički napredak, pogotovo u ishrani i medicini. Još je veća privilegija da to bude u starici Evropi, koja je bar tri hiljade godina šesnaesterac sveta. A ako, u ovoj, u odnosu na vaseljensku beskonačnost, svoju ličnu nanosekundu postojanja treba da proživiš baš u Srbiji, još jedna privilegija bi bila da to bude u Novom Sadu ili bar u Beogradu.

Tu se biserna niska privilegija, međutim, uopšte ne završava. Da ti onda Bog i sreća junačka daju da taj takozvani život provedeš u porodičnom krugu vaspitanih i dobronamernih ljudi, na studijama u rodnom gradu, a potom i u profesiji koju toliko voliš da bi u njoj i besplatno i ceo vek radio. Sad sledi izlizano opšte mesto da si, eto, spojio posao i hobi.

U novinarstvo su u moje vreme – pre tačno pola veka – ulazile dve vrste Titovih skojevaca (pre toga pionira). Jedne je privlačilo klizno radno vreme, gomila besplatnih novina svakog dana i (uglavnom neistinite) priče o visokim zaradama. A oni drugi su dolazili jer su bili zaraženi kolekcionarstvom. I to stalnom, kasnije i bolesnom, manijakalnom potragom za zbirkama ne poštanskih maraka, starog novca, dukata niti starih, vrednih ikona, nego za njih zaista dragocenim zbirkama poznanika, sagovornika, saradnika, a konačno i prijatelja. Jedinim zbirkama koje se neminovno osipaju i smanjuju, ali priče o “otišlim” primercima ih nadživljavaju i duže nego kovanice iz Rimskog carstva i kamenje iz Lepenskog vira.

Susreti i razgovori sa tim biserima novinarske kolekcije, ponekad i sve češće budućim prijateljima, samo se “bace” na papir i to ti je sav posao. Dakle, ni or’o, ni kop’o, a plata leže svakog prvog. I nagrada u vidu potpisa pod svaki taj uradak. Prvo inicijali, pa inicijal imena i celo prezime, a onda konačno celo ime i prezime. Radost, ko sin da ti se rodio.

U doba procvata Titovog samoupravljanja, to mladi danas ne znaju, sportsko novinarstvo je bilo jedina oaza gde smeš da napišeš da su stranci bili bolji od naše ekipe ili, na primer, da ako je Bob Bimon skočio udalj 8,90 metara, a naš Nenad Stekić 8,45, onda je taj Amerikanac svetski rekorder a ne naš omiljeni atletičar, mada smo mi lideri Pokreta nesvrstanih, savesti čovečanstva…

U prvih par godina osvojio si sav sportski Novi Sad: Tozu Veselinovića, Vuju Boškova, Nikezića i Pirmajera, atletičarku sa Olimpijade u Tokiju Gizelu Farkaš, najbolju belu (beloputu) košarkašicu na svetu Mariju Veger, prvakinju sveta u stonom tenisu Gordanu Perkučin, pa u Zagrebu Šurbeka i Stipančića, u Ljubljani Cerara i Bojana Križaja, u Puli Matu Parlova, sedeo sa njima, jeo, pio (još mi je jezik mokar) i pričao i radovao se, a radovali se i oni što će im (opet) izaći slika u novinama.

Nekako se namestilo da u najlepšu oblast zanata novinarskog dospem u najlepšim godinama. Taman kad su mi knjige, teatar, film i muzika postali važniji od loptanja. E, sad, da li su u pitanju živci ili samo trema, tek dva najveća šoka doživeo sam na književnim večerima.

Prvi je bio da su mi svi pisci koje sam sretao bili nekako sitniji, niži rastom, mršaviji, izboraniji, razbarušeniji, opušteniji nego što sam ih zamišljao. Ili je tačnije – godinama i budan sanjao. Neće biti da je to zbog one mudrosti iz ženskog frizeraja da ti “televizija uvek doda šest do osam kila”. Pre će biti da, kako je to davno u jednoj od svojih desetak knjiga “puzli” nabacio Mihajlo Pantić, mi te likove iz čitanki zamišljamo na nekom mermernom pijadestalu, a kad kroče među nas, redovno dođu bez tog isklesanog podnožja. Hodaju kao i mi, a mi dobro znamo da su itekako veći od nas.

Dočekujemo ih, naravno, ne samo sa velikom ljubavlju, pažnjom i poštovanjem, nego i sa strahopoštovanjem. I tu sad počinje prvi od dva ključna preloma u karijeri svakog ambicioznog novinara – kako se otarasiti straha, tog prvog dela kovanice “strahopoštovanje”. Moj način je bio – slučajno, dakle, ne mojom krivicom – što sam na svako književno veče donosio naramak knjiga tog autora. Ako ih imam i 15-20, sve ih ponesem. I strpljivo čekam u redu za potpise, sa posvetom. Bože, kad se samo setim, Dobrica bi u posveti prepričao celu knjigu. Čak i četiri toma Vremena smrti.

Uz pisanje posveta kreće i razgovor. Molba za susret, razgovor, intervju. Strahopoštovanje se neosetno preliva “samo” u poštovanje. Ali ako hoćeš da od tog srećno, prosto igrom slučaja, dogovorenog susreta i intervjua napraviš nešto što će se pamtiti i prepričavati, tu ti fali i treći korak za novinarsku karijeru. A to je zerica samopoštovanja, tek da se malko podigneš na nožne prste, da dohvatiš tog željenog sagovornika, koji je u tvojoj glavi, u tvojim očima i mislima, i dalje na pijadestalu.

Samo jedan korak, pa ni budućnost ti više nije kao što je nekad bila.