Prodavanje duše

Sa očima izvan svakog zla, obreli ste se sred kakvog pazara-raspazara, eda bi prodali, ako ne čitavu dušu, makar ono duše iz starih zaliha, verujući da svi znaju kako staro, dobro duševno pramenje može ozeleniti i sasvim sparušene duševne oblasti.

Prodavanje duše je sumnjiva rabota, pogotovo u malim varošima, gde svako od svakog zazire, mada ni u velikim gradovima, gde je svako stranac i u sopstvenom domu, nuđenje duše na prodaju ne ide u korak sa javnim opredeljenjima onih kojima ni u pijanstvu ne izrastaju krila, kako bi uzleteli do prozora s kojeg maše ruka pomoćnica, nego se tiskaju po liftovima i teturaju po stubištima, budeći mrgodne susede. Pomenusmo javna opredeljenja. Hm! Nije, nego… Iliti: Malo morgen!

Elem, doista je nezgodno cenjkati se sa nekakvim praziluk-bojarom koji bi veliki deo svoje duše rado prodao, za prvu nuždu i potrebu, a ni ostatak mu, pravo reći, „nije za držanje“, osim što može nastati velika zbrka: sam sebe kad bude prodavao, telesno svoje brutto turao na vagu, pa da mu pomanjkanje duše „pobije cenu“, premda se tako štogod, hvala Bogu, nije događalo, izuzmajući poneki slučaj, ako na kakvoj dražbi zapne oko nekih duševnih okrajaka u kojima se, poput mahovine, zameću soneti, kad filološke cepidlake, zateknu li se u dražbenoj dvorani, jedan drugom šalju sekundante, zakazujući dvoboje na koje nikad neće izaći.

Vi, razume se, i ne pomišljate, kao zemaljski zastupnik svih svojih mrtvaca (poštujući bolje običaje i familijarna iskustva), da rukom opipavate pištolj u džepu, dok dražbeni senzal uzvikuje poslednju cenu, jer se ni u romanima na jedan dan umreti ne može, a ponad mrtvog tela i najfinija će duša brzo ishlapeti u kozmičkom bescenju. Iz nje se, naprosto, izgubi smisao, zgasne sve što je u njoj ikad proplamsalo, i tu izlaza nema – kao kad se iz prevrnute čaše, slobodno kao vetar, izlije vino: vi na nj imate prava, ali ono vam više ne pripada…

Prodaja duše, istini za volju, nije puka socijalna procedura, na putu ka zadobijanju bezdušnog života, niti je, pak, reč o novcu, eda bi mogućno bilo od ukupne sume odvojiti koji groš za nekakvu polovnu i na više mesta progorelu dušu, dostatnu za kakav-takav unutarnji mebl, već je stvar u verovanju da ćete se bez duše kudikamo lakše sa sobom nositi, a i sa takozvanim svetom, zbog kojeg svaki čas mrštite obrve i češkate se iza uva, u večnom nedoumevanju: je li je to doista svet, kao svet, ili televizijska fantazija?

Tu su i neizbežni problemi sa materijalizacijom jedne inače netelesne, bolje: spiritualne tvari, ako reč tvar(i) ovde uopšte pristaje, jer bez pakovanja ništa se na ovom svetu ne može prodati, i samo onom ko sopstvenu dušu, ili makar tečna ogledala, prodavao nije _ to sa pakovanjem čini se kao problem za čije je rešavanje dovoljno nešto pijačne rutine, uz malko šiparičke dovitljivosti, znate onu petljavinu: miris ispod pazuha kad se u koverti šalje… Pride što ste, neizbežno, vi i niko drugi krivi, ako vam dušu, tokom pakovanja, produva vetar, uz riziko da taj nepredmetni predmet, to jest: duša kao takva, nepredvidivom hemijom, izgubi i neku od važnih „špecija“ (kao što su: stid, dobrota, ili „preliv“ za prijateljstvo), zbog čega će vam poklecnuti kolena, kad vam se kupac, pred samo zaključenje pogodbe, prodorno zagleda u oči: „O, bratac, zar u tvojoj duši nema ni stida, ‘ajde da zažmurim pred evidentnim nedostatkom osećaja za mitski Žitkovac!?“

Dobro… Pakovanje, rešićete i to već nekako, samo pazite da vam kroz ovitak, kakav bio da bio, ne prosjajkuju duševni okrajci i ne „probiju“ _ kao kroz mesarsku hartiju _ one saceđevine svekolikog ovdašnjeg života, što će vašu dušu predstaviti kao prostor mržnje i straha, to jest: kao jedan apsolutno nepoželjni sažetak srpske istorije, a vaš telesni ostatak _ kao zatočenika u priči čije likove uzalud priziva zlehudi pisac, poput nekog predradnika na državnom imanju koji svoje kopače ni oko kazana ne viđa. Toliko o pakovanju, iako valja znati da su neki svoje duše u srebrnim kondirima na pazar-raspazar iznosili, kadšto i u običnim flašama od zejtina, zbog čega bi se slepilo paperje ispod mnogih duševnih krila, ali ostavimo te kondire i flaše po strani. I goloj-golcatoj duši će se mušterija naći, pa i duševnom rinfuzu koji se preliva iz onih kominskih buradi, u kakvima bi i sam Diogen s dva prsta nos zapušio.

Najzad, ako je iza vas noć bez sna, u kojoj ste „prelomili“ i konačno se prikučili okeanu bezdušne stvarnosti, nemojte dozvoliti da vašim sobarima i kočijašima bude odmah sve jasno, nego _ zarad vlastite važnosti i veličine _ osmislite mali intermezzo: mesec-dva ili nedelju-dve u osami kraj zapuštenog ribnjaka, možda u bašti, onkraj gredice gde cvale su one kamelije… Pogađate: reč je o tome kako, makar u prvim danima, vašu bezdušnost da predstavite kao melanholiju, premda se možete pouzdati da vam služinčad nikad neće kresnuti istinu u lice, pogotovo, sad, kad ste bez duše ostali…

Uzgred, ali ne i sasvim nevažno: Kad se ne budete hvatali u koštac sa onim što vas je vavek mučilo, brzo ćete uvideti kako ni s dna duše onaj katran ne bejaše dovoljno gust za vaš životni brod, uz saznanje: bez duše ni za dušom nema žaobe, što nije malo u ovom svetu; jedino što će vam, obezdušenom, biti teško da shvatite: zašto se u romanima toliko pati i plače? I čemu, uopšte, romani…? Da, čemu romani, ako se zna da se i najčuvenijim piscima od gladi mutilo pred očima, dok su se njihovi junaci naprosto prežderavali i flašama šampanja lupali ogledala _ upravo zbog toga što im je zlosrećni pisac udahnuo dušu?!

A propos, ne morate dati u bescenje ni dušu koja je jednu jesen proboravila u ludačkoj košulji, zbog svog „istrčavanja“ pred vremenom, ili zbog adolescentskih ispada pod balkonima kakvog začaranog dvorca, u kojem se pod svakim korakom ruše čitava stubišta. Nekom piscu bez mašte takva bi duša bila pravi poklon, sve i ako bi za nju poarčio sav finansijski i moralni gabarit Nobelove nagrade, ali takav pisac i na kišobrandžiju, nekmo na prodavca duše, prvo puca iz puške, a policiju zove samo ako promaši!

Od onog ko prodaje dušu ne očekuje se bogati katalog, jer bi izrada znalačkog kataloga odnela mnogo više nego što bi se za osrednje grešnu dušu, u teškim ovim vremenima, moglo dobiti.

Lično, ovim putem i sa velikim zadovoljstvom, preporučujem sopstvenu dušu (kao neki tuđi rukopis za štampu!), uveren u njenu visoku vrednost, iako sam zbog nje podozrevan u policiji i umalo zvan pred Sud.

I čemu oklevanje? To je onaj život gde sam pao i ja, u kakvom ni moje telo ne može sa dušom opstati.

A i nije sve u duši, premda… Premda – jeste!