Mora da ste viđali kod dalje i bliže familije ili bar na filmu, fotografije mladića sa titovkama i petokrakom, koje su bile u srcu ili grbu SFRJ, ispod kojih je pisalo „Pozdrav iz JNA“. Tako su se regruti javljali familiji i devojkama, i često su takve fotografije završavale uramljene na zidovima uz ostale porodične rodoslove. U to doba su se vojnici često i tetovirali, i to ste videli kod nekoga iz familije, ili na ti vašari, kod delija sa zavrnutim rukavima, pa su se mnogi vratili kući sa bajonetom, tenkom, haubicom na unutrašnjoj strani podlaktice, ispod kojih je pisalo JNA i datum dolaska i odlaska iz vojske.
Nema takve uspomene iako je u vojsci SFRJ, krajem sedamdesetih, proveo, što će reći izdangubio, pun vojni rok, a to je, bez skraćenja, 15 meseci. Vojska mu se, kao i sve, desila iznenada, kad je napustio fakultet i počeo da baza, biće da ga je majka prijavila u vojsku, da ga „odvoji od lošeg društva“, te da „dete izađe na pravi put“. Čak je u Vojnom odseku izdejstvovala i lakši rod, pa je dobio sanitet.
U Trebinje stigo sredinom januara i lego na rudu. Prvi vod, Prva četa, Sanitetski bataljon. Velika spavaona, kreveti na sprat, momci iz cele Jugoslavije, ustajanje, fiskultura, doručak, „zanimanje“, ručak, odmor, popodnevno „zanimanje“, večera, spavanje. I tako svaki dan. Od obuke mu ostalo „izvlačenje ranjenika“, strojevi korak sa puškomitraljezom od mnogo kila… Stigo i da se prehladi, dobije temperaturu, primo ‘nekcije u debelo meso, i to u stojećem stavu. Od drugih nesreća dobio gljivice na nogama, nije prao čarape, pa je ustajao pre drugih da u hodniku zameni svoje čarape za „čiste“ drugih vojnika, koje su, po PS-u, bile u hodniku na čizmama. Još se seća kad Lorencin dobio paket, pa svi jeli razna čudesa, i kad mu Mađar Laslo, od Sečnja, pokazo dopisnicu od sestrića, koju prepiso u rokovnik jer je bila čista poezija. I sam napiso pesmu, objavljena u „Frontu“, seća se stihova: Njihanjem leve noge/ postigo erekciju… O, da, Keljmendi iz Peći, urban lik, tako je dobro pišo u krevet, nisu vredela buđenja, da su ga posle dva meseca pustili kući. O, jes, bio i prvi izlazak u grad, tako se naroljo da nije smeo na glavnu kapiju, pa otišo preskače zidanu ogradu, kad se popeo na ogradu, stražar je viknuo: „Stoj!“ Na „Stoj, pucaću!“ pao je na njega.
Prošlo više od četiri meseca, ustajanje, „zanimanje“, leganje. Imali noćnu uzbunu, da se popnu na vrh Leotara, bio dogovor da se vod smenjuje u nošenju njegovog puškomitraljeza, jer je u vodu bio samo jedan, no svi su mu u startu izmakli, pa je sam izgego na zborno mesto. Imo i završnu vežbu, 20 kilometara peške, a onda, jedni u napad, drugi u odbranu, pa sledeći dan obrnuto. No, posle dvadeset kilometara zaradio je takve plikove u neudobnim čizmama, zbog onih tuđe čarape gljivica, da je bio pošteđen i odbrane i napada, baš se naizležavo. Nije bio pošteđen prekomande, priželjkivo Lastovo, dobio Pulu.
U Puli bilo ko na odmoru, da ne kaže letovanju. Bili su Pomoćni vod koji je opsluživo Garnizonu ambulantu, koja je bila preko puta kasarne „Karlo Rojc“. Radio sa lekarom, vodio protokol, piso dijagnoze, cephalea, rinitis, laringitis, tonzilitis… Bio u paru sa lekarom koji se prezivao Bosanac i koji je bio i sportski lekar košarkaša „Puljanke“, koje je trenirao Žeravica. Dolazili i košarkaši u ordinaciju da kod Bosanca mere težinu, visinu, pritisak…
Pula je bila jedini regrutni centar za mornaricu u SFRJ, pa je u kasarnama bilo i 30.000 vojnika. Kasarne bile u gradu, „Rojc“, „Širola“, „Vladimir Gortan“, ili udaljene, „Katarina“, „Muzil“, „Barbariga“… U Ambulanti uvek gužva, sve bio tonzilitis, rinitis, laringitis… svima antibiotici. Imali i kola Hitne pomoći, jedared išo na intervenciju, noću, kad na nosilima, na stepeništu zgrade, umalo nisu ispustili, zasmejali se, gojaznog oficira u penziji. A jedared se, kad su išli u noćnu vožnju, prevrnuli sa sanitetom.
Nisu dužili oružje, zatezali i raspremali krevete, posle prepodnevnih obaveza uglavnom bili voljno. Sunčali se na krovu susedne napuštene kasarne „Ivan Goran Kovačić“, na „Mornar“ odlazili na kupanje, neki išli na nudističku plažu Stoja. Većinom se, u belim bolničarskim čarapama, vrzmali po gradu, tako gledo erotski film Grčke smokvice, i bio u Gradskoj biblioteci, pročito Dom sve dalji Purčara, koji te godine dobio NIN-ovu nagradu. Tog leta odgledo ceo Pulski festival, Okupacija u 26 slika, Bravo, maestro Rajka Grlića, Poslednji podvig diverzanta Oblaka sa Pavlom Vuisićem… Najbolje bilo jedne večeri kad sve vreme, umesto u veliko platno, blenuo u curicu ispred njega, koja, ispostavilo se, bila familija sa zubarkom iz Ambulante.
Pred kraj služenja domovini, nije imao nikakve obaveze pa pustio brkove, pretposlednjeg dana obrije jedan brk, drugi ostavi i uzme šeta po Ambulanti. Zanimanje za pola brka pokazao jedino stariji zastavnik, koji komandovo u Previjalištu. Uveče obrije i to pola brka, sutradan se razduži, sedne na voz i vrati se kući, nastavi gde je stao, „da izlazi na pravi put“.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
