Povratak

Dok rutinski usmeravam pretraživač na adresu Jat Airwaysa, temeljno mariniran u sređenom i predvidljivom životu u Holandiji, ne slutim nikakvu nevolju. Od posete Beogradu me deli jedna online rezervacija i let od dva i po sata i, poput smirenog i vedrog vernika, već pravim raspored uživanja u zaletnom životu u gradu u kojem sam rođen. Sajt je, međutim, uporno nedostupan, a jedan od internet servisa pokazuje da nije u pitanju ništa lično – Jat Airways je zaćutao pred Bogom i svim online mušterijama. Standardna procedura u Holandiji bila bi da se nasmešeno slegne ramenima i strpljivo sačeka, u filozofskom prihvatanju nepredviđenih okolnosti, te tako i ja uspešno dresirano odstupim. Posle dva dana ispostavlja se da je Jat i dalje neprirodno autističan i tu samog sebe iznenadim, bundžijski poludim i, ljut na državu (srpsku, naravno), okrenem telefon centrale u Beogradu. Posle jednog minuta i četrdeset sedam sekundi zvonjave (15 centi za minut preko interneta plus PDV plus skriveni troškovi postojanja telefona i telefonskih veza i ljudske kulture uopšte), javlja se Nataša („Jat, Nataša, izvolite“).

„Dobar dan, vaš sajt ne radi već neko vreme pa vas zovem iz Holandije da vidim kako da kupim kartu za Beograd.“

„Mogu da vas povežem sa tehničkom službom, da vam oni kažu šta nije u redu sa vašim računarom.“

Tu stanem. Mojim računarom? Kad sam bio jako mali, sećam se da sam naivno verovao da su strane reči za pojmove poput viljuške, stola ili ptice nekako izneveravale njihovu suštinu i da je jedini pravi način da se stvari označe bio rečima mog jezika. Dok sam stajao na jednom pešačkom prelazu i ocu objašnjavao osnove ove lingvističke lokal-patriotske magije, on me je gledao – sada to jasnije vidim – krajnje zabavljeno, i onda blago posprdno prokomentarisao: „Glupost je glupost, Gorane, zvao je ti tako ili stupidity ili zeleno svetlo. Isto važi i za tešku ruku surovog roditelja – desno gledaj, desno!“

Poneo sam tu verbalnu šibu kroz život (teška ruka je zapravo teška fikcija mog inače autentično nenasilnog oca) i pokušavao da se naknadno samodisciplinujem kad god bih u razmahu infantilnog egocentrizma bio slep i gluv za razum i meru. Nekad se radilo o uvažavanju izričite zabrane konzumacije trideset šeste Bronhi bombone; nekad je u pitanju bila potreba i obaveza zajedničkog bežanja od sadizma profesora geografije; nekad se morala stoički prihvatiti četvorka iz engleskog jezika – orange se naprosto ne piše sa ž. Iako je komentar mog oca bio šaljivo sarkastičan, ja sam ga nosio kao vredno blago, nekako osećajući i suštinske sopstvene slabosti i, kasnije, slabosti društva u kojem sam odrastao. Činilo mi se, kad sam se s godinama još malo udaljio od malog lingviste sa solidnim fašističkim potencijalom, da i srpsko/jugoslovensko društvo pati od teške autocentriranosti i sistematskog podilaženja samome sebi. Moj lični zarasli pakao samozaljubljenih želja konačno je podšišan i uljuđen mnogo kasnije, životom u Engleskoj i Holandiji, u prijatnom jarmu civilizacijskih normi, u kojem su tada već isključivo srpska posla izgledala nestvarno.

„Mojim računarom? Zaista se izvinjavam, ali problem nije moj računar. Vaš sajt je nedostupan sa dvadeset različitih lokacija u svetu. To znači da je vaš sajt pao. I da ne radi već dva i po dana. Jeste li primetili, možda?“

Nataša se nimalo ne libi da zaoštri diskusiju. „Ja ću vas prebaciti na našu tehničku službu. Dok oni ne kažu, sajt nije pao. Ja svakako ništa ne vidim. Možda da im vi kažete da ne radi pa da vam pomognu oko interneta? Za kartu stvarno ne znam.“

Sada više ne želim da rešim problem. Sada želim svoju kartu. „Mislim da nije moj posao da obaveštavam vašu tehničku službu da vam je sajt pao. Osim toga, neverovatno je da to već niste primetili, da vam nije stalo do profita niti do klijenata. I ne razumem kako to mislite – ‘ne znam za kartu’.“

Razmišljam da li je problem u mom okoštalom jeziku i razmišljanju, u inerciji sistema, u nestručnosti i neobaveštenosti, u neopterećenosti logikom tržišta ili u nečemu jedanaestom, ali, pošto sam već zalegao, nanišanio i pravednički zapucao, vadim šibu i lako se švićnem: „Recite mi, da li mogu još uvek preko vašeg predstavništva u Amsterdamu? Rečeno mi je pre oko godinu dana da predstavništvo više neće prodavati karte.“

„Kako da ne!“ (Blago ironični ton.) „Mogli ste sve vreme. Prijatno.“ Klik.

Nisam znao. Ili nisam poželeo da saznam. I tako, okrećem broj u Amsterdamu, posle podužeg objašnjavanja dobijam izvinjenje za toliko čekanje i komplikacije, i na i-mejl adresu mi stiže friška potvrda rezervacije. U avionu, daleko od sulude kupovine sa preponama, pitam se šta se, u stvari, desilo. U tom trivijalnom sukobu ličnih jezika i interesa nekako se pojavljuju obrisi igre koja nam je toliko potrebna – igre zajedničkog uviđanja suštine iznad lične verbalne magije. Viljuška je viljuška, zločin je zločin, sajt je zaista pao, a do načelnog rešenja, tj. načelne veze između reči i stvari, može se i mora doći. Povratak u Srbiju znači povratak pravom mišićnom naporu da se istina ipak odgovorno potraži, da se do suštinskog konsenzusa o ovome dođe, i da se informacije prenose manje-više neokrnjeno uprkos silnim „stranim“, tj. agresivno ličnim jezicima koje negujemo. U zemljama poput Engleske ili Holandije, dobro regulisani i funkcionalni sistem socijalnih interakcija može ponekad da se uzme zdravo za gotovo, mišići koji održavaju red zakržljaju i čudna posledica svega je nekakva inertna naivnost u borbi sa besnim detetom u sebi i drugima. Uprkos ovakvim lokalnim turbulencijama, svakodnevna komunikacija sadrži jednu vrstu konstruktivnog, zagarantovanog opreza, svesrdnijeg izbegavanja komunikacijske vriske porodilišta. Dok avion sleće na beogradski aerodrom, spremam se za napornu borbu sa pravim unutrašnjim i institucionalnim neprijateljem u Srba, za igru izgradnje odgovornog zajedništva otvorenih očiju, igru u kojoj uživam baš zato što je toliko važno ko, odnosno šta pobeđuje.