Povratak

Kombi nemačke televizijske ekipe skrenuo je sa autoputa odmah pošto je prešao makedonsko-grčku granicu. „Idemo da pričamo sa gradonačelnikom Idomenija o situaciji sa izbeglicama u njegovom mestu“, rekao je kamerman. Posle desetak minuta, kombi se zaustavio pred oronulom železničkom stanicom, okupanom suncem kasnog decembra. „Srećna nova 2016″, pisalo je na jednom zidu.

Izašao sam na peron, pogled mi je pao na rešetkama okovan prozor policijske stanice u okviru stanične zgrade, i flešbek je sevnuo kroz glavu. Gurnuo sam fotoaparat u ruke Goranu, kolegi fikseru iz Makedonije. „Sačekaj da se policajci okrenu na drugu stranu i slikaj me.“ „Šta to radiš?!“ „Slikaj, posle ću ti objasniti!“

***

Bio je „grčki“ Božić, kraj ‘93. godine. Voz Solun–Beograd zaustavio se na stanici u Idomeniju usred noći. „Možda na Božić neće praviti probleme“, razmišljao sam dok sam ulazio u voz u Solunu. Iza mene su ostali meseci krvavog rada po plantažama maslina, vinogradima, gradilištima, čišćenje ulica. Meseci ili godine, nisam ni sam znao, sve se stopilo, rad, tuga, ponižavanje… Nisam više imao snage ni da razmišljam o grčkoj vizi u pasošu koja je odavno istekla. Osećao sam samo da je vreme da idem kući, odmah.

„Koliko vremena si bio u Grčkoj?“, pitao je policajac dok je listao pasoš. „Pet meseci“, procedio sam. „Pet dana!!!“, zaurlao je. „Koga ti zajebavaš, kao da ne znaš kada si ušao?!“ „Niste me razumeli, pet meseci…“ „Iznesi sve stvari i izlazi napolje, pokazaću ti ja pet dana!“, vikao je dok je izlazio iz vagona odnoseći moj pasoš. U sebi sam proklinjao „menase“ i „emerase“ (mesece i dane na grčkom), i tupo zurio u nekoliko ogromnih „krmača“ koje sam jedva dovukao do voza u Solunu. Kada sam nazvao kuću i pitao šta da kupim, sestra je rekla: sve što ti padne na pamet. Bio je kraj „one“ ‘93, nisam ni znao šta je sve stalo u krmače – grejalica, ulošci, čokolade, šunka, džin, pomorandže, nova odeća, obuća… Oko pojasa mi je bila nabubrela torbica. „Nađi što više novčanica po pet, deset i dvadeset maraka, sada kod nas nije baš lako razmeniti stotku“, rekla mi je sestra.

„Koliko imaš para?“, pitao me je švercer bundi, zemljak, slučajni saputnik u kupeu. „Oko četiri hiljade.“ „Au, odakle ti tolika lova?“ „Radio sam po Grčkoj…“ „Bolje ti je da ostaviš kod mene, panduri će ti sigurno sve uzeti kada te pretresu, verovatno ćeš malo i da odležiš. Jebi ga, bio si ovde ilegalno. Potraži me kad stigneš u Beograd, vratiću ti.“

Otkopčao sam nevoljno pojas, pružio mu ga i izašao u hodnik na kome je jedan kaluđer razgovarao na grčkom sa nekim čovekom. Kaluđerovo lice… „Izvinite, jeste li vi bili iskušenik u Hilandaru pre šest godina?“, pitao sam ga. „Jesam.“ „Sreli smo se tada. Možete li možda da mi pomognete?“ Dok smo na peronu prolazili pored grupe Rumuna koju je policija isterivala iz voza, objašnjavao sam mu čitavu situaciju. „Sačekaj me, ja ću sam pokušati da razgovaram s njima, Grci poštuju ljude iz crkve“, rekao je kaluđer. Stajao sam ispred prozora sa rešetkama. Minuti su se vukli kao sati, Rumuni, skamenjenih lica, izvlačili su svoje „krmače“ iz vagona.

Kaluđer je izašao iz stanice. „U redu je, uđi i plati kaznu, vratiće ti pasoš. Ne boj se, neće te ostaviti ovde, neće ti uzimati pare i stvari, molio sam ih.“

„Pet dana, a?“, pitao je policajac lupkajući nervozno po dlanu mojim pasošem. „Ma ne, izvinite, nismo se razumeli…“ „Hajde, beži, i zahvali kaluđeru“, bacio mi je pasoš preko stola na pod.

„E baš super što si se vratio“, kiselo se osmehnuo zemljak u kupeu dok mi je davao torbicu sa parama. Voz se trgnuo i krenuo, na peronu je ostala grupa Rumuna okružena policajcima. Budio sam se ponekad noću u godinama koje su dolazile, okupan znojem. U polusnenom mozgu još je lebdela slika, ja među Rumunima, glasom na ivici plača preklinjem policajce: „Nemojte, ako mi uzmete pare neću videti ni Tibet, ni Pamir, neće me biti, ne razumete…“

„Kakva viza, kakvo more, pa ti imaš zabranu ulaska u Grčku pet godina“, brecnuo se leta ‘95. službenik grčke ambasade u Beogradu i bacio mi pasoš preko šaltera.

***

„Čoveče, nikada u životu nisam video srećniju facu“, rekao je Goran dok mi je pružao fotoaparat.