Poema o Barseloni

Mi smo za ovaj odmor trenirali poslednjih nekoliko meseci, nemate vi kondiciju da se odmarate sa nama. To mi je bila prva misao na izlazu iz hotela baš pre prvog koraka prvog kilometara na četvorodnevnom maratonu po Barseloni.

Okruženi neprekidnim vonjem vutre u dobrodošlici nespokoja sumnjivih njuški, probisveta, dilera, makroa, meštana ozloglašenog Ravala, već nakon pet minuta izbili smo u čuvenu La Ramblu držeći čvrsto džepove zbog navodnih učestalih pljački onih podobnih da budu opljačkani.

Grupa korpulentnih prodaje arsenal kožne galanterije u krpama vezanim kanapom za njihove prste kao u kakvom improvizovanom lutkarskom pozorištu koje umesto drvenih figura sa druge strane kanapa oživljava bedu punu krvi, mesa i kože. U momentu pojavljivanja sveprisutne policije, roba se jednim pokretom ruke pretvara u džak i nestaje u tunelu metroa. Naši sumnjivi trgovci sa Zelenjaka su puževi u poređenju sa ovom ekipom. Ubrzo smo se ušunjali u četvrt Gotik, i kroz uske ulice turista i drogiranih ludaka potražili najbolji kutak sa tapasima i vinom. I našli smo ga, bogami.

Barselona podmlađuje i isijava adrenalin, ovo je mesto u kom najobičniji prelazak preko ulice ima ogroman potencijal za avanturu. Ovde se prepliću misterija, mladost i večnost, vreme kao koncept ovde postoji isključivo u službi nezaborava. Atmosfera ovog grada gradacijski pretače svaki turistički kliše u razuzdanu introspekciju i lično hodočašće ka lepoti. Gradivno tkivo mu je inspiracija, a fasade su mu okrečene esencijom života. Ovo je obavezna stanica za svakog ko obožava život.

Jednu noć smo proveli u baru pogađajući garažne bisere rokenrola i psihodelije uz litre sangrije, prve prave i najbolje koju sam probao u životu. Bar se zove Bahia.

Drugu noć smo jeli paelju kod Isusa.

Na pijaci Boherija punoj egzotične hrane vrhunski prevaranti rade svoj posao i turistima uvaljuju preskupu i ukusnu robu koja pršti od boja, mirisa i ukusa kao da je sve deo tripa domaćice na esidu. Čitavo mesto izgleda kao da je neko hrani zabranio da ne bude umetnost. Egzotične stoke i goveda, delikatesni magneti i paketići mesišta, glazirane hobotnice, jastozi sladoledi i lignje čokolade, napadne arome istočnjačkih pripizdina i bajati podgrejani burito sa zadriglim karijem.

Nakon bauljanja kroz veličanstvenu voćkastu dvoranu Sagrada Familie, zastali smo i sa klupice komentarisali kako neke od izvajanih figurina koje krase zadnji ulaz podsećaju na one sa slika Klimta i Šilea, i otišli na takose u obližnjem meksičkom restoranu La Taqueria. Kroz Trijumfalnu kapiju smo prošli siti i stigli do parka Ciutadella taman u najlepše doba dana. Ljudi ispijaju vino i dremaju na travnjaku, a na svakom ćošku ulični svirači tretiraju vreme poput beskrajnog festivala intime. Nedaleko od raskošne barokne fontane sa antičkim motivima je jezerce u kom se parovi voze u čamcima. Suviše patetično za moj ukus, ali izuzetno iz perspektive posmatrača. Kafu smo popili tik uz more, trudeći se da ignorišemo nagog gledača u Sunce, ili na slavenosrpskom, sangejzera.

Belle de jour je bolnica muzej Svetog Pavla, dijagonalno od Sagrada Familie, Gaudijevom avenijom. Sagradio je Ljuis Domenek i Muntaner, takođe jedan od majstora katalonskog modernizma. Iako manje izvikana od ostalih atrakcija, sama dvočasnovna šetnja kroz ovaj kompleks je lekovita, te joj nije teško pripisati isceliteljski potencijal samo zahvaljujući lepoti, smislenosti i atmosferi prostora u kom obitava.

Između Pikasovog muzeja i postavke posvećene drugovanju sa Miroom, pa do vrha Gaudijevog parka Guelj, između kafa, piva i vina, o arhitekuri ove barke zauvek usidrene biserima najviših u najdužem veku govorili su mnogo učeniji od mene, ja sam samo skromno opčinjen da uz poslednju čašu vina razmotrimo opciju i preskočimo let i život iza leta, monitore, vesti i ustajali smrad večne balkanske melodrame, truležni vazduh, sitne infantilne duševno obolele kriminalce, bedne, neobrazovane i nevoljene, kaste i mahale, centre i perifierije, burgere i pljeskavice, te da na Mediteranu glumimo siromašni bogate bogove po barovima u kojima živi poezija koja me kući mrzi i u kojima život traje taman toliko da te svakodnevno umiranje zaobiđe bar za jedan solidan ljudski vek.

Noge na aerodromu smrde posle šezdeset kilometara hodanja, let kasni i vino popušta. U mislima između poražavajućeg smisla za humor putnika povratnika i Ženeove Bogorodice od cveća, Pikaso je umoran, a sutra je radni dan. Grad nas je sažvakao i ispljunuo nazad preko Jadranskog mora u betonirano prapoprište za odmeravanje odveć mlohavog falusa istoka i zapada.

Iznad smo grada često citiranog Crnjanskog i sečivo aljkavo iskopanog starog mača svetluca kao nasumična paganska runa u kojoj tinja neko prastaro umorno prokletstvo koje vekovima vapi za spokojem. To prokletstvo koje se zove dom i koje se, uprkos svemu poroznom, voli svim srcem.