Pobuna

„Kada sam upisala antropologiju, gomila njih me je pitala jel to ono kad iskopavaš fosile. A i ovi što kao znaju šta radim, uglavnom samo misle da znaju“, miri se jedna studentkinja sa prokletstvom nedovoljne prepoznatljivosti svoje struke. To što se kao antropološkinja upravo sprema da svoje istraživanje izvede u sklopu jednog performansa uglavnom joj ne olakšava svakodnevne eksplikacije čime se tačno bavi. „Niko ne zna čime se bavimo“, dodaje njena profesorka, „jer nismo prisutni. Nema nas na TV-u, nema nas po novinama. Niko nas ništa ne pita.“

Tokom par meseci rada sa grupom budućih antropologa i njihove dve profesorke, saznajem još i da ih nervira stereotip o antropologu usamljeniku, zakopanom u knjigama, fokusiranom samo na prošlost i tradiciju. Ova grupa je odabrala da se čovekom bavi kroz talas prilično aktuelnih zbivanja vezanih za proteste. Mesecima su uporno obilazili „1 od 5 miliona“, išli na protest „Prava na vodu“, pa marširali osmog marta, pa šetali solidarno protiv izvršitelja. Na terenu su posmatrali i ljude koji izgaraju i ljude koji se dosađuju, i one sasvim ubeđene da će da se desi nešto dobro i one što su „ovde biciklom“. Posmatrali su sebe kako se nadaju i kako se boje. Kako njihov istraživački rad ne bi ostao sveden na terenske dnevnike, sa profesorkama se dogovaraju da se bace na performativnu antropologiju i izvedu etnodramatizacije. I tu mene pozivaju – ti si dramaturškinja, ti sigurno možeš da pomogneš. Performativna antropologija, hm. Imam neku predstavu o tome. Ali etnodramatizacije? Niko mi to nije spomenuo na fakultetu. Jedna od profesorki, koja se bavila sličnim studentskim laboratorijama u rodnoj Poljskoj, ukratko mi objašnjava da je to scenska forma zasnovana na etnografskom istraživanju. Ostale finese vezane za ovu specifičnu formu počele su da se razmotavaju u toku procesa.

U nepoznatom okruženju, po inerciji počinjem da se fokusiram na sve iole poznato, na sličnosti između naših struka. I jedni i drugi se bavimo čovekom, dobro, to je bilo lako definisati. I jedni i drugi „špijuniramo“ druge ljude po kafićima, pijacama, ulicama. I kroz njih špijuniramo sami sebe. I bitno nam je da su nam ideje precizne, argumentovane, ali hoćemo da istaknemo i emocije i nemerljive faktore. Analiziram ih do besvesti kako bih mogla da se snađem sa performansom. I vidim, stidljivi su pomalo. I tihi. Ako za studente istorije važi da mahom naginju udesno, a za studente sociologije da uglavnom skreću levo, i da su i jedni i drugi bučni po tom pitanju, za antropologe izgleda niko nema spreman politički stereotip. A čitav projekat na kome rade fokusira se na jedno važno političko pitanje. Protesti – pa tu se mora zauzeti neki stav, zar ne?

I tu dolazim do neke meni do tada nepoznate dimenzije analize fenomena pobune koja je, čini mi se, proistekla upravo iz jedinstvenosti njihove antropološke pozicije. Kako i sami kažu, tokom istraživanja u njima se borio pozamašan spektar činilaca: odgovornost prema nauci, težnja ka preciznosti, težnja ka sveobuhvatnosti, suočavanje sa emotivnim aspektima kolektivnih pobuna, pa i lični doživljaji svega. I, naravno, potreba da se izvuku jasni zaključci. I u takvom procesu, čak i kada je reč o konkretnoj temi kao što su protesti, deluje nemoguće izvući jednostavne teze poput „treba šetati“ ili „nema smisla“. Zato njihovi zaključci zadiru u pukotine između šetačkih kolona, sagledavaju ko se folira, kome je dosadno, ko ne vidi pomak, ko se iskreno nada, kome je ozbiljno frka, ko besni što mu se ispraznio telefon, ko ima utisak da živi dramu o odrastanju sa pobunom kao permanentnom scenografijom, ko dolazi da počisti smeće posle protesta.

Uz sve svetle primere solidarnosti i upornosti na sceni i oko nje, u pozorištu ipak živimo u stalnoj atmosferi pritisaka, cenzure, spletki, strančarenja, pokušaja obesmišljavanja rada u kulturi. Pobunimo se tu i tamo, ali retko protiv sistemskih uslova struke, naročito u institucijama. I, kako antropolozi uvek insistiraju na višeaspekatskom sagledavanju svega, ni fenomen nedostatka pobune ne može biti samo stvar par faktora oko kojih se interno delimo u struci, faktora poput hrabrosti ili kukavičluka. U jednačini su i činjenica da je mnogo manje kulturnog prostora nego umetnika, pojava da nam je sujeta nekad intenzivnija od želje za opštim dobrom i da smo nakon svakodnevnih borbi za osnovnu reprodukciju prosto umorni.

Ove srede u Kulturnom centru Grad mladi antropolozi sitnim koracima protestuju zbog nedovoljne prisutnosti svoje struke u pitanjima od javnog značaja. Volela bih da ih jednog dana gledam i na televiziji kako komentarišu i pobune ili njihovo odsustvo, uključujući i fenomen (ne)pobunjivanja u pozorištima. Ipak su ovi antropolozi svoju malu pobunu odlučili da smeste baš na scenu.