Plava koverta

Posle opasne pijanke u čuvenoj kafani Rojal, nakon neke pesničke večeri, ili jebem li ga i ja čega, odjednom je bilo deset ujutru, ljudi su krenuli na posao, a mene je probudio kontrolor GSP-a na Banovom brdu.

Gospodine, vaša karta? Promrmljao sam nešto u smislu da li su oni normalni, zašto me bude zbog karte, ali ovi su bili uporni i pretili policijom, na šta sam se ja okrenuo i zaspao ponovo.

Znao sam da ću se svakako probuditi na okretnici na Vidikovcu, a do Rakovice me je čekalo pokajničko tabananje od četrdesetak minuta. Kroz Rakovicu trezan nisam ni smeo da prolazim. Uglavnom zbog bande prekaljenih kerova koja je tad harala na prelazu kroz šumu iza nekadašnjeg video-kluba. Mada sam u tom periodu tu viđao i druga stvorenja, uglavnom mutna i naizgled mnogo opasnija od običnih džukela. Ove prikaze uglavnom nisu dirale, samo su gvirile iza drveća i nemo zurile u mene. Sećam se kako su me zverski gledali kad sam se jednom slučajno ispovraćao tu. Iako mi je od tog njihovog pogleda bivalo poprilično neprijatno, prava opasnost je zaista vrebala od čopora.

Pod gasom sam taj put obožavao. Davao je izlasku neki stil, smisao i taman onaj adrenalinski krešendo posle kog bih se praktično otreznio i pobedonosno tonuo u anestezirani san bez snova. Te naše borbe krunisale su mnoga moja pijanstva. Jedva bih dočekao njihov histerični horski lavež, pa da i ja zalajem na njih. Cerio bih im se i jurio kroz šumu do iznemoglosti znajući iza kog grma im je dom. To me je podsetilo na bivši život kad sam bio gonič. Da se razumemo, nikad niko nikog tu nije izujedao, a mislim da to odavno nije ni bila namera. To naše druženje je samo u jednom trenutku postalo obavezni završni čin sa dobro uigranim ulogama. Malo oni mene, malo ja njih.

Ali trezan tamo nikako. Čak ni u po bela dana. Siguran sam da bih itekako nastradao.

Već na sledećoj stanici, kod Meka u Požeškoj, izuzetno savesni kontrolor je zaista uveo policiju, koja me je zamolila da napustim vozilo i pripremim dokumenta. Izbauljao sam iz autobusa uz gunđanje, hodajući po tankoj ivici stanja između blaženog pijanstva i potencijalnog nervnog sloma. Bog pijandura je tog jutra bio darežljiv i prevagnulo je ono prvo, pa sam policiji počeo da delim nenormalne usiljene komplimente na temu izgleda, uniforme, raznoraznih gluposti, ali i posla i njihove bitne uloge u društvu. Prema tadašnjim USA polnim standardima, procesuirali su me muškarac i žena, te sam i ja postupao prema standardima, doduše, malo preterano, ali prema njihovoj reakciji, nikako ishitreno i grubo, jer su se crveneli i smeškali dok su mi pisali kaznu. Na kraju mi je kazna uručena uz osmeh i komentar da više ne kršim javni red i da budem dobar. I ja sam se zahvalio, pocepao kaznu ispred njih, uredno je bacio u obližnju kantu i pokunjeno obećao da neću više to da radim. Beše im nekako drago, a i meni. Ne mora svaka neprijatnost da bude nužno neprijatna. Bio je to zapravo jedan prijatan delić života, to jutro.

Uhvatio sam sledeći bus i ponovo zaspao.

Otprilike godinu dana kasnije, sedeo sam u kancelariji u drugom mesecu radnog staža na prvom poslu u jednoj korporaciji, još uvek nesiguran i željan dokazivanja, takođe i pod blagim pritiskom da ostavim utisak na tadašnje kolege i šefove. Iznenada me je pozvala koleginica iz HR-a i nepoverljivim tonom u rečenici koja je tek nedavno sazrela u TI, rekla da dođem po nekakvu kovertu koja je stigla za mene. Koverta je bila plava. Otvorio sam je i pročitao rešenje o zatvorskoj kazni u trajanju od šest dana zbog neplaćene kazne bla bla bla. Tad je zatvor kompenzovao hiljadu dinara dnevno. Sledio sam se jer nisam imao pojma o čemu se radi. Koleginica me je gledala onim čuvenim ispitivačko-osuđivačkim pogledom: “VIDI GA! TEK SE ZAPOSLIO, A VEĆ IDE U ZATVOR”. Rekao sam svima kako mora da je neka greška, ali videlo se da mi ne veruju. Jedva sam izbegao etiketu ološa.

Zatim mi načas sinu razlog ove budalaštine i ponovo mi nekako beše milo. Pa zar oni dušmani nemaju ni trunke šarma?! Ili je ovo njegov vrhunac, da me pošalju na robiju jer sam osporio autoritet kontrolora u javnom prevozu u Beogradu. Javni prevoz. U Beogradu. Jebote Bog! Još su tad vozili naši. Deset godina kasnije u istom tom busu nekom majstoru iz Šri Lanke moramo pantomimom da objašnjavamo kako da ga isteruje i uteruje kod Sajma i drugih krštenih deonica. Uz novu generaciju otpada sa autobahna narod nije postao tolerantniji. Iz uvoza nam možda stižu nove krntije, ali su psovke ostale iste. I dalje se vozilo tretira kao psihiterapeutsko sredstvo, kao satelit frustracije i besa. Veoma često i kao antibiotik za identitet ili impotenciju.

Morao sam da se jebavam po sudu da pišem neku molbu kako bi mi oborili tu zgužvanu kaznu sa Banovog brda. Izgubio sam ceo dan, ali je firma to lepo prihvatila. Lepe uspomene uglavnom koštaju.

Ubrzo sam se odselio iz Rakovice na Banovo brdo. Čuo sam da su one džukele prestale da haraju.

Autobusi sve češće gore po mostovima, a Rojal odavno ne radi.