Planina

Ne volim planinu, jer na planini je sve uzbrdo i nizbrdo. Naročito planinu ne volim zimi, jer na planini pada sneg. Pada sneg i u ravnici, naravno, ali ako toliki sneg napada po ravnom, na planini je još gore. Zbog toga sam se kroz planinu uvek probijao u vozilu koje ima najmanje četiri točka. Ove godine sam prvi put u životu proveo osam dana na planini. Dobro, nije to baš neka visoka planina, ali dovoljno je planina da je u Drugom svetskom ratu Nemce mrzelo da se akaju po njenim gudurama, pa su tu dobro uspevali partizani. I uglavnom sam vreme provodio u njenom podnožju, s povremenim nerazumnim izletima u visinu, nakon čega sam se, ispunjen očajem što sam se uopšte popeo tako visoko, još očajniji spuštao otud. Ali, da krenemo redom.

Puno sam se toga lepog naslušao o Sokobanji, ali, prirodno, nije mi padalo na pamet da poverujem u sve te priče jer ljudi su, kao što je poznato, skloni preterivanju i verovanju u izmišljena bića i nepostojeće predele. Ponuda naših poznanika bila je, međutim, privlačna: udobna kućica, malo odmaknuta od centra, poznatog po nepodnošljivoj i glasnoj muzici. Koliko je, dakle, kućica odmaknuta od centra? Malo. Koliko je to malo? Pa, malo. U dometu prijatne šetnje. Dok nas je taksi s autobuske stanice prebacivao do prijatne kućice na prihvatljivoj udaljenosti od bučnog centra, s užasom sam shvatao da prolaze minuti u vožnji, da se kuće proređuju a na njihovo mesto dolaze drveće i poljane, nagib postaje sve strmiji, a moj nespokoj sve dublji. Sa čežnjom sam gledao u poslednju kuću na vidiku koja je upravo promakla kraj nas, kad je taksi neustrašivo počeo da drlja po nekom putiću i zaustavio se ispod jednog povećeg oraha. Odmah do oraha bila je i kućica. Iz kućice je izašla naša ljubazna domaćica i pitala nas da li smo za pitu sa sirom. Ljubazno smo rekli da nismo. Uskoro je stigla pita. Ko će sve ovo da pojede, rekao sam i pojeo pitu. Eto šta je planinski vazduh.

Od našeg bivaka do centra Sokobanje, ako se spuštamo serpentinama, potrebno je pola sata. Kada se istim tim serpentinama penjemo biće potrebno, zaključio sam neutešno, malo više. Bez preteranog entuzijazma kotrljam se nadole, dok mi prsti udaraju o prednji deo cipela. Predeo je zanimljiv, to moram priznati, s ukusnim kućicama, uređenim poljanama i ogromnim borovima. U daljini prepoznajem Rtanj. U centru banje odmah uočavam irski pab, što mi malo vraća samopouzdanje. Žudno ispijamo kahvu i posle kraće šetnje, oprskrbljeni hranom, krećemo nazad. Dok mi, sa svakim korakom uzbrdo, mleko mućka u rancu na leđima – pod teretom se osećam kao lovac koji nosi netom usmrćenu divljač – shvatam da mi nije toliko teško koliko sam mislio da će biti. Izuzmemo li to što nismo uspeli iz prve da nađemo put do kuće, pa se po mraku malo muvali po planini, susret s divljinom i čistim vazduhom prošao je manje traumatično nego što sam se nadao.

Idući dan već je bio poziv na izazov, pa je moja ideja da se uvalim u irski pab naišla na neodobravanje. Umesto toga, povela me je u planinarenje. Rizikujući život po kozjim stazama, ispod kojih su provalije halapljivo otvarale čeljusti čekajući da se omaknem, posle sat i po lomatanja po kanjonu Moravice našli smo se ne mestu čija je lepota čak i mene dotakla, a da radost bude potpuna postarala se i kafana usred planine. Snagu smo povratili junećom čorbom, a onda je ona (moja žena, ne juneća čorba), na moje neprijatno iznenađenje, umesto desno, dakle prema irskom baru, krenula levo, gde nema ničeg. Osim šume. Kako smo stigli do srednjovekovne tvrđave smeštene navrh čuke, ne bih umeo reći, ali kada je ona počela da se spušta (ne čuka, moja žena) dupetom nadole, shvatio sam koliko smo zabrazdili. Tog predvečerja jedva smo se dovukli do bivaka.

Sutradan sam se, ipak, uvalio u irski pab vrlo neočekivanog imena: Dublin. Tek što sam, sedeći na terasi, naručio kafu, kad eto dvojice bučnih veseljaka koji se smeštaju na sto do mene. „Dobar dan“, kaže stariji veseljak, „je l’ imate prasetinu?“ Devojka se malo zbuni, „ovo je irski bar“, kaže, i pokaže na veoma vidljiv naziv. „Aha“, kaže veseljak nimalo pometen, „znači, ovde ima irska hrana. Pa šta ima za jelo?“ Devojka strpljivo otvori jelovnik i pokaže na sendviče, pice, paste i ostalu irsku ponudu, što starijeg veseljaka, ipak, vidno oneraspoloži. „Da naručimo kafu?“, pita mlađi veseljak starijeg veseljaka, na šta devojka diskretno skrene pažnju veseljacima da prasetine, verovatno, ima u susednom restoranu. Odustajući od irske hrane i odnoseći buku sa sobom (na moje neskriveno zadovoljstvo), prešli su na zavičajne motive.

Narednih dana sam, bez suvišnog roptanja, otkrio vodopad Ripaljku, gradsku plažu, restoran „Stara vodenica“ gde se pastrmka vadi direktno iz zamke, naučio sam da je i Ivo Andrić boravio u Sokobanji (ali nisam poverovao da se, kako nas obaveštava tabla, lomatao do Hajduk Veljkove pećine 1942. godine kako bi u miru pisao). Oboružan avanturističkim duhom se (ja, ne Ivo Andrić), priljubljen uz liticu, probio do skrivenog predela koji se zove „Šes’ kace“, uspentrao se do nekog vidikovca, prokrstario ozrenskim stazama, video jednu kozu i šest ovaca, jeo neke plave bobice od kojih me boleo stomak, pročitao dve knjige i, zapravo, uživao.