Pitija

Zanimanje za sopstvenu budućnost oduvek je zaokupljalo ljudski rod, a načina za predskazivanje ili „viđenje“ budućnosti u stara vremena nije bilo manje nego danas.

Na primer, moglo je da izgleda ovako. Iz okupljene gomile izlazio bi jedan čovek, vukući kozu prema žrtveniku Apolona Pitijskog, Feba, Delfijskog. Sveštenik bi kozu poprskao vodom i, ako bi se ona na to stresla, vlasnik je mogao da dobije odgovor na pitanje koje ga je mučilo. Koza je žrtvovana, a proročica u službi boga svetlosti, harmonije i umetnosti bi počela ritual pripreme odgovora. Sedeći na tronošcu u neposrednoj blizini oltara, udisala je dim nekog zapaljenog zrnevlja i žvakala lovorovo lišće. Posle nekog vremena, tokom kog okupljeni svet gotovo da nije ni disao, padala bi u trans i počinjala da mrmlja reči koje ni najbliži – ako su ih i čuli – nisu razumeli. Sveštenik bi zapisivao. Potom bi na odgovor čekao naredni molitelj.

Po drugim izvorima, postupak inspiracije – ta reč inače doslovno znači „udisanje“ – omamljujućih isparenja nije se odvijao pred okupljenom svetinom, već u maloj podzemnoj prostoriji u Apolonovom hramu ili tik uz njega. Navodno, iz pukotine u steni izbijao je neki sladunjav miris koji je na Pitiju delovao omamljujuće i dovodio je u stanje proročkog transa u kom je otkrivala tajne budućnosti. Ritual Pitijinih priprema za davanje proročkih odgovora obuhvatao je i pranje u Kastaliji, jednom od Delfijskih svetih izvora, kao i ispijanje vode s Kasotisa, izvora koji se nalazio u neposrednoj blizini hrama.

Poverenje u tačnost Pitijinih proročanstava trajalo je hiljadu godina istorijskog vremena, sve do kraja četvrtog stoleća nove ere.

Rimski imperator Julijan, zbog pokušaja da obnovi poštovanje starih bogova od hrišćana nazvan Apostata (Otpadnik), dobio je 362. godine poslednje zabeleženo Pitijino proročanstvo. „Recite kralju da je bogato ukrašeni hram pao. Feb više nije u svom domu, ni proročki lovor, ni žuboreći izvor. Suva su korita nekad penušave vode.“

Danas je nemoguće utvrditi koliko je Pitija tokom vekova obavljalo tu cenjenu dužnost, niti znamo njihova imena, ko su ili šta bile pre no što će postati proročice. Veći deo tokom tih vekova odjednom je u službi bila samo jedna, tek mnogo kasnije dobila je dve pomoćnice. Veruje se da su tu službu dobijale žene iz obližnjih Delfa, obično u godinama i spremne da ostatak života provedu u, ma koliko od sveta poštovanoj i cenjenoj, ipak – izolaciji. Smatralo se da tokom proročkog transa na njihova usta govori Apolon lično. Same nikada nisu saopštavale svoje odgovore – to je bio posao Apolonovih sveštenika, i to tek pošto bi nerazumljive, nepovezane i zagonetne reči Pitije preveli u stih.

Slava Pitijinih proročanstava nije obuhvatala samo Grčku već celo područje Mediterana, pa čak i udaljenije zemlje.

Pitanja su svetilištu predavana ispisana na olovnim pločicama. Zahvaljujući tome, tokom arheoloških iskopavanja započetih još krajem XIX veka, pronađeno je mnogo pitanja – čiji sadržaj nije preterano originalan i najvećim delom se tiče porodice, braka, rađanja dece… Nije sačuvano nijedno originalno proročanstvo: jedini izvor je onovremena literatura, ali kako razlikovati iz literarnih ili dramskih razloga izmišljena ili iskrivljena od eventualno zaista izrečenih proročanstava? Kao što su oduvek bili skloni zavirivanju u budućnost, ljudi nisu manje skloni da naknadno stvari ulepšavaju. Pa, tako, poznata su nam samo ispunjena proročanstva. U slavu i korist boga, naravno; pogrešna ili neispunjena oduvek su samo ljudska greška, nerazumevanje ili oholost. Takvi primeri su, razumljivo, još bolji – jer deluju poučno.

Lidijski kralj Krez – onaj što je po svom bogatstvu ušao u poslovice – nameravao je da napadne Persiju, s kojom je granicu predstavljala reka Halis. Konsultovao je slavno proročište. Iz Delfa je Krezu, uz zahvalnost na bogatim poklonima, stigao Pitijin odgovor da će, ako pređe reku Halis, veliko carstvo pasti. Krez je upao u Persiju – da bi njegova vojska bila potučena do nogu. Kao zarobljenik Kira Velikog žalio se Delfima da je prevaren i tražio poklone nazad. Odgovoreno mu je da je, kraljevski previše samouveren, prevario samog sebe – jer je posle prvog odgovora zaboravio da pita čije će carstvo propasti.

Tokom Apolonove devetomesečne vlasti u Delfima (tri zimska meseca svetilište je bilo posvećeno Dionisu) bilo je srazmerno malo „radnih dana“: Pitija je obično davala odgovore svakog sedmog dana u mesecu. Nije bila obavezna da odgovori na svako pitanje, ali se jednom prilikom lokalni vojskovođa Filomel poslužio silom da bi dobio Pitijin odgovor. Pitija je ljutito dobacila: „U tvojoj je moći da činiš šta hoćeš!“ Filomel je na to izjavio da je zadovoljan proročanstvom. I to toliko da ga je uklesao na zidine Apolonovog hrama.

Nekom Damagetu u nedoumici s kim da se oženi Pitija je savetovala da to bude kći najboljeg među Grcima. Damaget je, bez daljih konsultacija, oženio devojku koja mu se sviđala, proglasivši njenog oca najboljim Grkom.

Heraklovi potomci, proterani s Peloponeza, pitali su kada će tamo moći da se vrate. „Posle tri žetve“, glasio je Pitijin odgovor. Tri godine kasnije, Heraklovi potomci pokušali su da se vrate, ali su u sukobima bili gotovo istrebljeni. Nezadovoljni ishodom, ponovo su se obratili Delfima i dobili objašnjenje: „tri žetve“ ne znače tri godine, već tri generacije.

Današnja istraživanja malobrojnih uverljivih svedočanstava ostaju otvorena. Možda je Pitija odlučivala između alternativa koje su molioci sami nudili, bilo da je reč o pojedincima, lokalnim zajednicama ili državama. Dvosmislenost saveta – ako je autentična – ostavljala je dovoljno slobodnog prostora da slava proročišta potraje toliko dugo.