Pismo čitaoca

Zašto mi niste objavili pismo?

Nisam baš od onih koji u svojim porazima nalaze potvrdu intelektualne superiornosti nad monopolistima ekstrapameti ove j… države. Zašto ovo kažem? Prvo, zato što poraze ne volim, mada sam ih imao priličan broj ali nikako da se naviknem na njih, i drugo, zato što su sve nade koje je porodica (naročito moja supruga) polagala u mene otišle u tri lepe, tako da se osećam izuzetnim krivcem i intelektualnim otpatkom a, što je najgore, nikome ne smem da pogledam u oči. A sve je tako lepo i ambiciozno počelo.

Prvo sam utrošio mnogo vremena na razmišljanje kako da unesem nešto novo i originalno na stranice vašeg cenjenog lista. Nije bilo lako! Ideje su se rojile kao pčele u košnici sve dok nije potekla medenim mlazom i od ostalih se izdvojila jedna jedina ideja – pisaću o poljoprivredi!

U porodici oduševljenje, genijalna ideja, kaže supruga. Dobro si se setio, ta tema je sto posto zapostavljena, ko zna, možda ti i plate za to. Ma, ne trebaju meni pare, važno je da narod to čita, edukuje se i shvati da sam u pravu. A i kako da ne budem u pravu? Ja agronom, žena agronom, deca… dobro, deca još idu u školu, ali jednog dana…, otac i majka, hm, oni su zabrljali, ali zar i ženini nisu ko proleter ko ekonomista ko farmaceut, tja… dobro, njih ne računam, deda, e on je zaista živeo od poljoprivrede, kao i onaj sa ženine strane… I, da ne nabrajam više, uglavnom dovoljno se vidi da smo jedna najkompetentnija ekipa za probleme u poljoprivredi.

Pisanje o ovoj temi nije nimalo lak i jednostavan posao. Zahteva obimne pripreme, mnogo strane literature, još više preslušanih ploča, odlaske na fudbalske utakmice FK Torlak, konsultacije sa profesorima poljoprivrednog fakulteta etc. Kada sam posle dva sata mukotrpnog rada završio tekst, svi su u porodici imali da ga pročitaju i saopšte mi eventualne primedbe.

Kao što sam pretpostavljao, nije ih bilo, sve sami superlativi! Nije to ništa, rekoh skromno i još jednom dadoh sebi za pravo (kao svaki put kada čitam novine) da pomislim kako sam promašio struku i da je analitičko novinarstvo stvoreno zbog i za mene.

Elem, hoću da budem u trendu i pismo pošaljem e-mailom, te koristim dečakovo znanje (znam i ja, ali hoću da dete vežba). Nade svih u porodici su velike, ma kakvi, ogromne! U meni gledaju poluboga. Kada tekst izađe u novinama, biću i sam bog!

Žena razglasila po komšiluku i na poslu; Mića pisao za novine, ljudi me sreću, pitaju kada će da izađe? Opušteno, samo opušteno, odgovaram sve u trendu. Sin i ćerka ispričali drugarima u školi, ajde drugarima, nego i nastavnicima. Ponosna deca na svog muškog roditelja.

Moje spisateljsko samopouzdanje, moram priznati, malo je načeto neobjavljivanjem pisma u prvoj nedelji. Hajde de, tešio sam se, pa vidi ove polemičare, navalili već mesecima o nacionalizmu, fašizmu, kolektivnoj krivici, ljudskim pravima, lustraciji… A Žarković fin gospodin ne može tek tako da ih otkači, verovatno sada lično on, glodur, čuva moje pismo u svojoj ladici i vreba trenutak da ga objavi.

Druge nedelje sa nestrpljenjem čitam saopštenje urednika da je došlo krajnje vreme i da su mu se smučila prepucavanja, te prekida višemesečnu (meni se čini višegodišnju) polemiku. Bio sam drzak i pomislio kako je uzrok tome moje pismo u kom sam malo kritikovao uređivačku politiku. Sa razumevanjem sam prihvatio činjenicu da moje pismo

niste ni tada objavili. Polemika je morala da bude okončana na dostojanstven način i to je trebalo da dobije neki prostor.

E, evo i treće nedelje, polemike nema – ali nema ni mog pisma. Izgubio sam nadu da će ikada biti objavljeno i da će ovaj napaćeni nebeski narod saznati istinu o poljoprivredi. Lični poraz, nema šta, samo, preboleo bih to mnogo lakše i brže da mi u porodici nije zavladalo neko čudno raspoloženje. Žena me superiorno-sažaljivo gleda i popušta mi u svemu, tašta me stalno zapitkuje šta bih želeo da jedem a deca me više ne bude drekom kad zaspim na kauču u dnevnoj sobi. Svi su puni nekog preteranog razumevanja, pa čak i na poslu, više mi ne uzimaju „Vreme“ sa stola da bi ga prelistali. Kao da ja ne znam o čemu se radi.

Kao što rekoh, ne mogu ljude u oči da pogledam od stida. Često se pitam: koji me je đavo terao da se kačim sa vama?

Zato vam više neću pisati, ovo je poslednji put!