Pisma iz Švajcarske

Sa hrpe polovnih knjiga u podzemnom prolazu uzimam Snimke iz Švajcarske Desanke Maksimović. Nisam znala da je pisala putopise i da je osim pesničkog srca imala i reportersko oko. Čitati ih ravno je uživanju nad mnogo poznatijom putopisnom prozom, Isidorinim Pismima iz Norveške.

U Narodnoj biblioteci Srbije otvorena je izložba povodom 125 godina od rođenja Desanke Maksimović (16. maja 1898). Umrla je pre tri decenije, u devedeset petoj, imala je 79 na svom poslednjem putovanju u Švajcarsku gde joj je živeo sestrić, ali godine je nisu omele da sedne u one “ljuščice od stakla i lima koje klize po žici”, da stigne i na najviše snežne vrhove.

U lepim gradovima i selima Helvecije stalno se vraća u Brankovinu, Srbiju, Jugoslaviju. U prodavnici svile setiće se “dućančića” Ruže Koen u Valjevu koji je mirisao na vlagu, cic i jeftin flanel. Sestrić bi da joj pokaže tržne centre, “tekovine civilizacije”, ali to nju niti zanima niti impresionira. Vrt s veštačkim cvećem još manje, pa će, ne bez žaoke, primetiti da u njemu jedino nema prkosa “jer je bilo teško imitirati kaldrmu, pravu sredinu gde on raste”. Oduševljava je ono što “nije mogla zatrti nikakva civilizacija”: ledeni vrhovi, planinski prevoji i čuvena jezera; pozorišta, galerije i muzeji.

Odličnu reportažu napisaće o buvljoj pijaci gde će izabrati – električarski alat, jer se u njoj “namah prenuo” njen deda (“kud išao da išao, kupovao samo alatke”).

Divi se čistoći (“smeće je upakovano ko da je svadbeni dar”), a vređa je opomena privat na svakom koraku. “Niko se ne saginje da podigne opalu krušku ili jabuku, toliko se poštuje privat… Duša me je bolela proći pored voćki koje će uskoro biti zgnječene… Gde si, moj ludi zavičaju, zažalih s tugom, gde prolaznik ne samo uzima plod s trave, nego i s grane…”

“Švajcarci se teško s tuđincem sprijatelje, mada su sa svakim ljubazni onoliko koliko odmere da treba.” Iz izloga je, a ne iz njihovih kuća, saznavala šta jedu, odevaju, obuvaju, kakav im je nameštaj, čime decu zabavljaju i kako ih gaje. Mi se ponosimo slobodoljubljem i gostoljubljem, a Švajcarci time da je “Džojs voleo ciriško crno vino, Gete predele, Lenjin dobro uređenu Centralnu biblioteku, Benedeto Kroče gostoljublje, Pol Valeri slobodu konverzacije, Vagner ljupku gospođu Vezendonk…” Gotfrid Keler hodao je parkom u kome ona stoji, pored njegovog spomenika. Mora biti da je i on “sa divljenjem posmatrao ove platane lišća širokog i osunčanog kao šake kovača i zemljoradnika”. Na izložbi kašika iz afričkih zemalja još jednom će se vratiti u Brankovinu, na kosidbe, gde se “čorba srče drvenim kašikama izrezbarenih držaka”.

Život podražava umetnost, tvrdio je Oskar Vajld, a Desanka u prodavnicama voća vidi “za probu rasečene kriške dinja” Save Šumanovića, ona se tu našla “u sezanovskom carstvu bresaka i jabuka”.

U Cirihu je posetila izložbu Henrija Mura, i ovako opisala jednu njegovu skulpturu: “Šta bi predstavljala, bog jedini zna, a nije ni važno; na desetak stvari je opominjala u isti mah… Obline figure bile su glatke, blistave kao dobro otimarene sapi alata.”

Na smotri svetske karikature nema naših autora, pa ni “velikog Pjera” (Križanića), a “ljudi su nekad kupovali ‘Politiku’ samo zbog Pjerove društveno-političke kritike izražene crtežom”. “Dela slikara malih naroda, kao i dela njihovih književnika” teško prelaze granice zemlje u kojoj nastaju, zaključuje pesnikinja.

Poželela je da sretne Eriha fon Denikena, da joj taj “veliki radoznalac” lično protumači “zagonetne tragove koje srećemo na svojoj planeti”. Knjige su mu dotad bile štampane u više od 20 miliona primeraka u 25 zemalja. Živeo je u jednom selu kod Ciriha, tu ju je i primio. Malo je zazirala od njegove sujete, ali bio je nenametljiv i ozbiljan, “kao i njegova radna soba”. Poklonio joj je knjigu, a u posveti napisao da “čovek nije proizvod samo ove planete”.

Pišući o Davosu, Desanka ne pominje ni Hansa Kastorpa ni madam Šoša, možda zato što njoj o Zauberbergu nije “pričao” Tomas Man, već “valjevske gospođe”, žene bogatih trgovaca, advokata i lekara: “Putovanje u Davos bila je vrhovna njihova slava, kruna svih drugih blagostanja”.

U grbu grada Berna je medved (beren). Postoji tamo i drvo uz koje se medvedi pentraju, da podsete na poreklo imena Bern, ali medvedi su – bosanski! Sestrić je na njih istrošio ceo film. “I neka! Bosanski medvedi u sred Berna nešto znače!”

Da li je strast prema putovanjima iko izrazio ubedljivije od Desanke Maksimović ne znam, ali sumnjam. Jer u jednom intervjuu ona kaže: “Putovanje je za mene praznik. Bila sam na svim kontinentima izuzev Afrike, a i tamo ću otići ako stignem. Makar sa pticama selicama.”