Pisma iz Srbije


“Velika mora biti vaša služba, mlade generacije, velika. Mlad svet danas ne može se zanositi snovima o ličnim slavama i srećama. Ne sme upasti u grešku da traži nadmoć nad drugovima svojim. I narodnost i moral i profesija danas – to mora biti disciplina, a disciplina to je odricanje, to je rad, to je služba.” (Isidora Sekulić, 1958)

foto: privatna arhiva

“Draga I,

Danas ti neću pisati o Norveškoj, već o Srbiji. Od mog poslednjeg pisma na naše gradove, sela i zaseoke izlila se nabujala reka ljudi, nade i suza. Studenti hodaju, trče, voze bicikle uzduž i popreko Srbije, mislim da su prošli i kroz tvoj kraj! Danas je opet velika služba mladih generacija, kako si govorila.

Do tebe je sigurno stigao glas o ovom neočekivanom hodočašću kroz Srbiju. Ne znam da li je stigao i glas da su, od kada su studenti počeli svoj protest, počela pisma da lete na sve strane, sa fakulteta na fakultet, iz Srbije u svet i obrnuto! Rukom pisana pisma! Isporučena lično ili poslata poštom! Verujem da bi ti bilo drago da to znaš! Ranije sam ti pričala da je naš svet početkom ovog veka upao u digitalnu, crnu rupu svakolikog otuđenja. Verovalo se da mlade generacije ne mogu da se otisnu od tog mraka, da zato ćute, da u njima nema trunke hrabrosti, predstave o svetu, ni ideje kako bi on trebalo da izgleda. Danas ta generacija prelazi stotine kilometara, govori vrlo glasno i piše pisma!

To za pisma sam saznala slučajno. Naši ljudi u Oslu okupili su se jednog januarskog dana u znak podrške studentima. Na jednom štandu ispred Stortinget (nor. parlament) oni su ispisivali poruke za studente. Jedan naš mladić, koji studira ovde, poslao je devojci na Filološkom fakutetu u Beogradu “ljubav iz Osla”, ne političku poruku, ne borbenu poruku, već ljubav. Stresla me tada pomisao da smo tim mladim ljudima prebacili težak teret “službe” za čovečanstvo. Ispod površine njihovog velikog poduhvata tako jasno i snažno pulsira život pun snova, ideja i ljubavi!

Svaki blokirani fakultet ima poštansko sanduče. Ona su pretežno zatrpana porukama zahvalnosti, ali su česta i ljubavna pisma, rekla mi je nasmešeno jedna Nikolina sa Fakulteta primenjenih umetnosti. Ona će na sledećem studentskom maršu od Beograda ka Nišu napuniti 21 godinu. Nekada potraje dok pisma stignu do pravog studenta, studenti su mnogo zauzeti. Jedna devojka je mesec dana čekala na odgovor svog kolege sa Fakulteta muzičke umetnosti da zajedno popiju čaj u Rektoratu. “Na kraju sam stekla novog druga, ali nadam se, uskoro i dečka”.

Pisma im pišu i mame i šalju uz pitu sa sirom ili jabukama, pišu im bivši studenti, profesori, tetke iz inostranstva, građani. Na spisku studentskih potrepština, okačenom na frižideru u kuhinji jednog fakulteta, stoji: “Bolji svet” i “Hleb”. Izgleda da znaju da je to isto.

Tvoja V.”

“Draga V,

Služba mladih generacija ista je kroz vekove, svet se oduvek opire promeni, a zlo neprekidno raste. “Kao nekada, pred Veliku seobu naroda, stoji i danas veliki nemir, velika preslaganja naroda i menjanja životnih metoda”. Da li je to preveliki teret za mlade, pitaš. Jeste, ali njega ne može nositi niko drugi, svakako ne ljudi palanačkog duha, navika i potrošenih ideja.

Listala sam nedavno odlomke mojih Pisama iz Skandinavije, tamo piše sve o nomadstvu, koje je uvek i hodočašće, kako ga ti zoveš: Ljudi su nomadi kada dižu revoluciju. Ljudi su nomadi kad prirede smešnu demonstraciju od 11 do 12 časova u podne, od jednog do drugog ugla bulevara”. Zvuči poznato?

Kažeš kako se verovalo da ti mladi ljudi, koji su danas na ulicama, nezainteresovano ćute. To su verovali oni koji govore često i u prazno, oni koji ne razumeju da se “u ćutanju zbivaju krupni učinci energija i u pojedincu i u narodima i u svetu i u vasioni”. Zato studenti danas govore glasno i pametno! Znam dosta o svemu što se dešava u Srbiji, pričaju o tome oni koji se presele ovamo. Mi ih rado slušamo, jer je i za nas, koji smo svašta videli (seti se samo Prvog i Drugog svetskog rata!) ovo nešto potpuno novo. Postidimo se malo svojih studentskih dana, mnoge su mlade generacije, pa i mi, pokušavale da spasu svet. Nedostajalo nam je nekad upornosti, nekada strpljivosti, a dizgine su nam neprekidno povlačili ljudi starog sistema, ne samo vlasti, nego i razmišljanja.

O pismima ću drugom prilikom, samo ću ti reći da se svet bez ljubavi ne pokreće! Upravo završavam pozivno pismo za naš plenum, na kome nastavljamo analizu Lirike Itake. Zapeli smo kod Groteske, a čini mi se iz tvojih pisama, i tamo, kod vas, neprekidno se zapinje na istom mestu.

“U hramu nad Milošem i Markom / uokvirite zlatom na oltaru žarkom … / Pečate ustava i prava, / zakona i štatuta, / privilegija hiljadu puta, / obećanja i fermana, / pohvala sa svih strana, / naroda mog: / da vidi Bog.”

Ne zaboravi, Miloš Crnjanski imao je malo više od 20 godina kada je napisao ovu pesmu. To je služba.

Tvoja I.”