Penzija

Biću blaga ako napišem da šaltere mnogo ne volim, najispravnije je – mrzim ih i plašim ih se. Tamo ti stalno nešto nedostaje, moraš nisko da se sagneš na onaj polukružni otvor nalik rupi za miševe jer te sa druge strane uglavnom ne čuju ili ti ne čuješ njih; na šalterima je uvek red i neko te gura u rebra da požuriš, ako li kakav papir ili pečat fali, hajd’ vrati se pa sa repa reda čekaj opet. I uvek isto, i kad sam na šalteru bila poslom ličnim ili poslom poslovnim, dok ne oposlim to po šta sam došla, tri me znoja obliju.

Ovaj šalterski susret i dan predviđen za to sam, međutim, odavno zaokružila crvenom bojom u kalendaru, naštelovala podsetnik na svim svojim mašinama, spremila sve što treba mesecima unapred i čekala ko zapeta puška. Onda kada se pojavim na tom, što se mene tiče, poslednjem državnom šalteru koji će me videti, gurnuću svoju fasciklu slavodobitno i otvoriti novo poglavlje u životu. Šalter je, naime, imao biti onaj u penzionom fondu. Piše kod njih da to kao može i elektronski, ali sam ja znala za jadac i za, i dalje uvek potreban, pečat na svemu.

Da je bilo kao što nije, odlazak u penziju bio bi slavljen, a ja ispraćena makar uz trubu i pečeno prase sa kolegama i prijateljima (kako smo nas nekoliko, poslednji Mohikanci jedne firme na umoru, maštali godinama). No, svemir udesi sve po svome, pa je u vodu pao i sitan plan da tu svoju šaltersku posetu okončam nacifrana za sve pare; jedan pad učinio je da se jedva oblačim, nikako očešljam i ufalšovane ruke uđem u tu zgradu gurajući vrata nogama i ramenom, kao da idem da se bijem, a i sama izgledam kao posle bitke. Previše vruć avgust, malo ljudi, prošla sam tamo, da se ne žalim, ko nož kroz puter. Nisu me ni pogledali čestito, tri šaltera, tri potvrde, jedan sistem koji je pao pa dođite za sedam dana… I ostalo je samo da čekam.

U tom čekanju rešenja za penziju ima nečega potpuno kockarskog. Ne postoji način da znaš šta i koje brojeve ćeš izvući, kao kod tombole. One koji penziju računaju zavetovali su, ne znam čime, da tajnu tog složenog računa nikome i nikad ne otkriju unapred. Neki optimisti su me ubeđivali da ti služba mora dati makar približan račun i dve godine pre penzije, ali moram da im kažem: veća je verovatnoća da ubodeš makar četvorku na lotou. Dok ne stigne rešenje, ostaje samo nada. A rešenje stiže samo i jedino poštom, u koverti, na kućnu adresu.

Postoji tamo i šalter na kome, međutim, možeš da proveriš kako se kreće tvoj predmet. Tako se kaže i tako se i traži. Tu sam već prekršila obećanje iz prvog pasusa, đavo mi nije dao mira nego da se opet pojavim pred mišjom rupom, gurnem onaj papirić potvrdu i pitam kada se mogu nadati povoljnom odgovoru. Samoj sebi sam ličila na posetiteljku gospođe ministarke, koja peti put dolazi da pita za svoj slučaj. “Vaš slučaj je rešen datuma tog i tog i predat pošti”, kaže mlada, a umorna devojka. Ali, ali… to je bilo pre tri dana, ništa nisam dobila, sad već vidim u panici kako se moj slučaj zagubio u nepoznatim poštanskim lavirintima i pojaviće se ko zna kada, možda i nikada. “Rasknjiženo je, to je tako, evo potvrde”, presuda je sa šaltera, za vrat mi diše sledeći čekač i ja se trčeći vraćam kući setivši se da tog jutra nisam ni pogledala u sanduče. Naravno, bilo je prazno.

Posle sam poštara čekala i vrebala revnosnije nego kada je donosio vojnička pisma. Prvi dan sam kao slučajno čistila oko sandučića kada sam ga ugledala sa prozora, posle me već nije bilo sramota da džumim ispred vrata zgrade; ej, čika poštare, ima li nešto za mene, glas pomalo molećiv. Jesmo li uspeli ipak da se razmimoiđemo, jesmo. Jesam li, kada sam videla kartonče (imate preporučeno), po najvećoj vrućini trčala u poštu koja mi nije blizu, jesam. I jesam li na kraju otvorila taj koverat na klupi u parku i jesu li mi ruke malo drhtale – jeste, bilo je i to.

Pored raznih meni nevažnih obaveštenja, tu je prilog u vidu brojčanih ocena, ličnog boda za svaku radnu godinu. Nešto kao svedočanstvo jednog dugačkog radnog staža. I mada znaš da si svake godine radio i zapinjao isto, ko magare, ocene su šarene, desetak četvorki, ostalo nedovoljno. U trenu mi se razbistrio i način i model obračuna i odmotao pred očima niz dug 38 godina. Kao Kišov junak u Enciklopediji mrtvih što prevrće po zapisima svog života u tajanstvenim skladištima, mene su ti brojevi podsetili: tamo gde je ocena četiri, bile su one godine kada je moja plata bila malo veća od prosečne i kada se malo bolje živelo, gle ‘95-ta, kada sam išla na more posle dužeg vremena; sve silne jedinice, godine posta kad se sastavljao kraj sa krajem iako je, kao ona zvana “Ante Markovića”, bila pravi zlatni rudnik za mnoge. Nekima od nas, baš zbog toga, jedva pola boda. O godinama kada je firma varala i nas i državu sa doprinosima da i ne govorim.

Na kraju, sve stigne u konačni zbir. Mnogima i danas, da jedva prežive. Meni, po onoj narodnoj: “Kako sam se nadala, dobro sam se udala”. Ili, da citiram Mišu Vasića, Bog mu dao rajsko naselje, kada su ga jednom nešto propitivali oko novčanih nagrada – malo para čini čoveka srećnim.