Partizansko groblje

Sa Partizanskim grobljem sam se prvi put susreo u leto 2013. godine, kao deo grupe studenata sa Fakulteta likovnih umetnosti koje je Mrđan Bajić odabrao da učestvuju u projektu Univerziteta Bauhaus iz Vajmara. Zadatak je bio da se tokom desetodnevnog boravka u Mostaru upoznamo sa njegovim posebnostima i proizvedemo radove u javnom prostoru na temu podeljenog grada. O stradanju ove prekrasne hercegovačke varoši u to vreme sam znao tek toliko da prođem na testu opšte informisanosti – bio sam upoznat sa tim da je most Sinan Age srušen za vreme rata, te da je početkom veka obnovljen. I to je to. Uostalom, te godine sam prvi put u životu boravio u BiH.

Nakon nekoliko dana, međutim, dobro smo upoznali podeljenost ovog grada: gotovo arhetipski, zapadna obala Neretve naseljena je Hrvatima, istočna Bošnjacima. Table sa inskripcijama imena donatora i pružalaca pomoći tokom posleratne obnove vrlo sugestivno opisuju tu naizgled nevidljivu podelu. Republika Hrvatska i Evropska unija pomogle su “umivanje” zapadne strane, dok su za obnovu stare varoši i čuvenog mosta najzaslužniji poreski obveznici Republike Turske. Jedino razdelnik, dugački bulevar, stešnjen između simboličkog istoka i simboličkog zapada, nije obnovljen. Zgrade na Bulevaru Alekse Šantića odreda su urušene, i da nije bilo gustog rastinja koje izbija iz naslaga opeka, čovek bi pomislio da se nalazi u jeku oružanog sukoba.

Prvog ili drugog dana upoznali smo devojku naših godina, koja nikada u životu nije prešla pomenuti bulevar i kročila na most Sinan Age. Peti ili šesti dan seli smo u taksi, a taksista je, nakon što smo rekli odakle smo, hladno izgovorio: “Dobri ste vi Srbi, sa vama smo klali Hrvate.”

U toj atmosferi osećaja opšte podeljenosti posetili smo spomen-groblje. Podignuto je 1965. godine po projektu arhitekte Bogdana Bogdanovića. Odlikuje se smelim i sugestivnim citatima iz antike, počev od kapije sa stilizovanim lavljim glavama po uzoru na portal iz Mikene i šest kaskadnih terasa niz koje se, kao kod Semiramidinih vrtova, slivala voda iz Neretve. Voda je izvirala iz fontane na poslednjoj terasi i ulivala se u bazen u podnožju spomeničkog kompleksa, pa odatle oticala nazad u Neretvu. Volim da mislim kako je autor na umu imao heraklitovski ideal da se ne može dvaput zgaziti u istu reku. “U protoku vremena, izgubljena prilika, izgubljena je zauvek.” Ljudi čije kosti počivaju na uzvišenju sa kog se prostire prekrasan pogled na Mostar nisu propustili priliku da založe svoje živote u borbi za slobodu.

Uništene grobne ploče bile su u obliku poprečnog preseka stabla drveta i predstavljale su alegoriju prekinutog života. Arhitekta je uz pomoć antičkih citata na ornamentici oslobodio borce strogog ideološkog okvira i udahnuo im odlike izvornog heroizma, budući da pojam potiče od grčke reči hērōs, što u bukvalnom prevodu znači zaštitnik. Uz ovo univerzalno određenje, Bogdanović se potrudio da u projekat unese i lokalni karakter: insistirao je da se spomenik izradi od kamena kojim su Mostarci vekovima zidali kuće i tako na dirljiv način uveo arhitektonski princip genius loci. Groblje doslovno počiva na kostima boraca, znoju i umeću njihovih potomaka i kamenu koji je hiljadama godina glačalo i mrvilo vrelo mostarsko sunce. U pitanju je biser komemorativne arhitekture koji bi na većini drugih prostora služio na ponos stanovništvu, a ne kao trn u oku.

U vreme moje posete bilo je potpuno zapušteno. Probijanje do lavlje kapije ostalo mi je u živom sećanju. Izgledalo je kao ulazak u drevni hram neke davno zaboravljene civilizacije duboko u šumama Amazonije. U realnost su me vraćali grafiti svastika i ustaških simbola. Pitao sam se, da li je stepen uništenja i zapuštenosti spomenika simbolička distanca na kojoj su društva ovog regiona udaljena od normalnog i mirnog života? U teoriji umetnosti postoji pojam slučajnih spomenika, on označava građevine kojima je neko razaranje promenilo svrhu i učitalo im komemorativni karakter stradanja kome su bili izloženi. Partizanska nekropola u trenutnom stanju dekompozicije predstavlja upravo to. Prokockanu šansu. Predstavlja spomenik pobede svih onih koji poslednjih 30 godina dogovaraju ratove, igraju na razlikama i broje krvavo zarađeni novac.

Pre nedelju dana, nepoznati počinioci uništili su 700 spomenika – nadgrobnih ploča. Načinjena šteta predstavlja najveću devastaciju do sada. Uništiteljima bih imao da postavim samo jedno pitanje: Znate li, nesretnici, da je autor spomenika morao da napusti Beograd nakon što je na zgradi u kojoj je živeo komunistička služba bezbednosti ispisala: ovde živi ustaša bogdan bogdanović, sa putokazom do ulaznih vrata? Plaši me da se oni na ovo pitanje ne bi zamislili, već bi kao iz topa odgovorili: “Pa dobro, je l’ taj bio vaš ili naš?”

Sve dok je tako, Bogdanović, njegova nekropola i svi oni koji dele vrednosti u čije ime je podignuta ostaće naprosto – ničiji.