Paraćin i šah

Kada mi se prošle godine ukazala prilika da službeno odem u Dubai i ove – zbog dečjeg šahovskog turnira – u Paraćin, rukovodio sam se istim principom: kad već imam neku obavezu, bolje da prihvatim, pošto, zašto bih inače tamo išao? Za Dubai, u proceni, nisam pogrešio. Jednom, dovoljno. U slučaju Paraćina, međutim, neznanje stanovnika glavnog grada pošteno je uzelo svoj danak.

Ovaj prijatan gradić znao sam po nekada čuvenoj fabrici stakla u kojoj su radile generacije Paraćinaca. Verovatno nije bilo kutka u Jugoslaviji u kome se nije natočilo piće u čašu iz Paraćina. Godinama sam, kada bi me put odveo na jug, fabriku gledao kako avetinjski stoji na obodu grada kao još jedan spomenik prošlim vremenima. U grad, međutim, nikada nisam ušao.

Čim se sa autoputa zađe u ovaj pomoravski gradić, bude jasno da je reč o nekada gospodskom gradiću sa istorijom koji ima sve što je po meri čoveka za život potrebno: urbani centar, šetalište uz reku Crnicu, biblioteku i više nego dovoljno kafića i restorana za društveni život. Neposredni kontakti sa meštanima tokom sedmodnevnog boravka bili su više nego prijatni. Da je reč o mestu u kome lokalci drže do sebe bilo je jasno čim smo se smestili: na recepciji su stajala četiri velika okrugla sata koji su prikazivali trenutno vreme u Pekingu, Moskvi, Njujorku i Paraćinu.

Šahovski turnir održavao se u velikoj sali jednog centralnog hotela. Dece je bilo, imao sam utisak, milion. Mali ljubitelji ove drevne igre izvirivali su iza svakog ćoška hotela. Dok bi kolo bilo u toku, ambiciozni roditelji i treneri nestrpljivo su čekali decu u za to predviđenom delu hotelskog kompleksa komentarišući već odigrane partije. “Koliko puta sam mu rekao šta da radi u toj poziciji, a vidi njega šta vuče!”, “Pa, jel’ se tako igra ‘sicilijanka’, magarče mali?”, moglo se čuti prolazeći pored uzbuđenih roditelja. Deca koja su završila partiju ili bi ushićena jurila roditeljima u zagrljaj i “lupala pet” ili bi uplakana hodala nogu pred nogu. Retki su bili oni ravnodušni. Kakva li je tek atmosfera u masovnijim sportovima?

Kada bi se Viktorova partija odužila, prošetao bih gradom. Proleće se sa svojim bojama i mirisima osećalo jasnije nego u Beogradu. Pojedini prizori koje sam mogao da ugledam na ulicama Paraćina vraćali su me u osamdesete godine prošlog veka i detinjstvo provedeno na Dorćolu. Ispred ulaza u jednu zgradu odvijao se pravi “život iz kraja”. Dok su jedni klinci u hladu pod gustim krošnjama radili sklekove, drugi su šutirali loptu na improvizovane koševe zakačene za drvo. Sve to, uz kafu i cigare, posmatrale su starije komšije na kauču pod otvorenim nebom čineći zajedno jedan skladan prizor.

Posleratnom socijalističkom arhitekturom, čijim je zgradama prošaran grad, narušen je, kao i u toliko drugih gradova, estetski sklad. Kao mali, često sam se pitao zašto nije moguće dostići socijalnu jednakost među ljudima u lepim zgradama…

Stižem i do spomenika vajara Ota Loga posvećen slavnom Paraćincu Branku Krsmanoviću, koji na neki način povezuje moja dva univerzuma koji odvojeno, svaki za sebe, žive u meni. Ovaj španski borac i narodni heroj po kome brojne ulice nose ime, otišao je kao dobrovoljac u Španski građanski rat početkom 1937. godine. Okolnosti su htele da Krsmanović, pored toliko bitaka, učestvuje i u bici kod aragonskog gradića Belćite, koje da nije bilo, ne bi verovatno bilo ni mene. U Belćiteu je bio i moj deda, takođe španski borac. Nije mi poznato da li su se poznavali. Deda je ratove nekako preživeo. I Branko je preživeo Španiju, ali ga je metak stigao na Kosmaju 1941. nakon što su nemačke jedinice opkolile Kosmajski partizanski odred, u čijim je redovima Krsmanović bio.

Pored spomenika Krsmanoviću čujem dvojicu kako spominju ime Svetolika Dragačevca, penzionisanog paraćinskog sreskog načelnika koji je 25. marta 1941. napisao preteće pismo Adolfu Hitleru. “Tebi Hitlere, Kainov sine, mi deca velikih otaca i dedova kažemo dosta”, napisao je Dragačevac fireru na dan kada je Jugoslavija pristupila Trojnom paktu. Dragačevac će stradati 1942. u Mauthauzenu.

Krsmanović i Dragačevac su, svaki na svoj način, prkosili najvećem zlu 20. veka. Tokom svog odrastanja nikada nisam čuo za Svetolika Dragačevca. Verovatno zato što nije bio član Partije. Sumnjam da će današnje generacije slušati o Branku Krsmanoviću. Verovatno zato što je bio član Partije. Svako vreme ima svoje heroje.

Pauze između partija koristimo da obiđemo neposrednu okolinu. Paraćin je, kao i svi gradovi, najlepši sa brda. Ručamo na “Karađorđevom brdu” odakle se pruža pogled prema planini Juhor. Vozimo se do, među brdima, ušuškanog manastira Ravanica. Odlazimo na izvor reke Grze. Priroda je tamo nestvarno lepa. Viktor i Olga piju sa izvora. Uzbuđeni konstatuju da piju “divlju” vodu. U obližnjem restoranu jedemo svežu, tek upecanu pastrmku, koja se topi u ustima. Nakon poslednjeg kola, Viktor zadovoljno izlazi i pruža papir sa najavom narednog turnira u Valjevu.