Para u česnici

Prvi autentični susreti sa pravoslavnom verom u mojoj ne preterano religioznoj porodici bili su kod bake i deke na božićnom ručku.

Godinama je bilo nezamislivo da propustimo odlazak kod majčinih roditelja na ručak u pola dva. Ma koliko pečenica bila slasna i gotovo uvek savršena, meni su druge dve stvari ostale u sećanju – čitanje Očenaša na staroslovenskom i “izvlačenje” pare iz česnice. Ručak je uvek počinjao tako što bi baka čitala Očenaš iz crkvenog kalendara, staroslovenski bi sve učinio daleko privlačnijim dečaku koji je gutao stripove Đorđa Lobačeva, te je nekoliko godina kasnije na mene prešla čast da očitam molitvu pre lomljenja česnice. U tome sam se toliko izveštio da su tih nekoliko rečenica ostale kamen temeljac mog staroslovenskog i pored činjenice da sam jedva položio kolokvijum iz istog jezika na prvoj godini istorije.

Onda je dolazilo na red “kidanje” česnice i iščekivanje da li će se u tvom parčetu naći para. Dosta rano sam shvatio da nije u pitanju “sreća” ili “blagoslov” već brižljivo izrežiran običaj od strane moje bake. Samo jednom ili dva puta para nije otišla onome kome je ona namenila “sreću” u novoj godini. Kriterijumi su dosta jasni i pravedni. Prvi i osnovni je bio dolazak novog unučeta na ovaj svet, a posle su se ređali polasci u školu, prelasci u starije razrede, početak gimnazijskih godina i tako redom. Kad je neko zapeo u školi, svima za stolom je bilo jasno da je on ovogodišnji dobitnik, što je mene stavljalo na mesto apsolutnog rekordera na večitoj listi.

A para je bila posebna – srebrni dinar Kraljevine Srbije iz 1915. godine sa profilom kralja Petra. Kad ga izvadite iz česnice, imao je malo testa na sebi, ali zahvaljujući plemenitom metalu od koga je iskovan, sve primese su se lako skidale sa njega. Okolno testo je ostajalo netaknuto, što nije bio slučaj jednog Božića iz sredine devedesetih kad se u jednoj drugoj pogači našla kovanica SR Jugoslavije sačinjena od bakarnih legura koja je ofarbala česnicu u zelenu boju bronzanih bista na Kalemegdanu. Paru iz česnice baka je “otkupljivala” tada aktuelnim novcem, ali je uvek naglašavala da je vrednost samog dobitka u sreći koja će te pratiti cele godine.

Srebrne kovanice imaju dugu tradiciju u srpskim državama kroz istoriju. Do masovne upotrebe papirnog novca predstavljale su kičmu monetarnog sistema. Pred Prvi svetski rat Narodna banka je imala rezervu od oko osam miliona dinara u srebrnom novcu, ali ona pada na samo 2,2 miliona krajem godine jer je stanovništvo u tim teškim vremenima imalo više poverenja u srebro nego u papirne banknote, među kojima se isticala nova novčanica od 50 dinara koju su podanici Kraljevine Srbije podrugljivo nazivali “pegavac” jer se pojavila u slično vreme kao i najveća pošast u modernoj istoriji ovih krajeva. Krajem 1914. godine izglasan je Zakon o kovanju srebrnog novca, a 1. januara 1915. godine Narodna banka ovlašćuje poslanika u Parizu da odobri kovanje novčića od pola dinara, dinar i dva dinara u pariskoj kovnici. U periodu od marta do avgusta 1915. godine preko Soluna stiže 15,5 miliona komada novca, od čega 6,5 miliona po jedan dinar.

Jedan dinar tokom rata nije bio mali novac. Primerak dnevne štampe se prodavao za pet para, kilogram šećera za 1,6 dinara, a flašica japanske vode koja je pomagala u sprečavanju kose da posedi, kako su je reklamirali dvorski frizeri braća Dimići, stajala je dva dinara. Srebrnjaci dobijaju naročitu vrednost tokom povlačenja srpske vojske kroz Albaniju u zimu 1915/16 godine. Lokalno stanovništvo nije htelo da primi papirni novac države za koju su mislili da nestaje, ali nisu imali ništa protiv kovanica sa desnim profilom kralja Petra. U takvim uslovima to je bilo ključno za kupovinu hrane i ogreva, jer pored plemenitih metala ti brđani su primali još samo puške i municiju što je često imalo fatalne posledice po srpsku vojsku. Oficirima je izdavan srebrni novac iz državne kase i oni koji su časno obavljali svoju dužnost, u mnogome su uspeli da umanje muke svoje vojske veštim trgovanjem sa lokalnim stanovništvom.

Nažalost, u arhivskoj građi nailazimo i na drugačije slučajeve, konkretno na izveštaje francuskih vojnih vlasti koji obaveštavaju srpsku stranu da hapse srpske oficire koji se kockaju u gradu Krfu srebrnim i zlatnim novcem. U okupiranoj Srbiji papirni dinar je drastično izgubio vrednost usled diskriminatorskih uredbi austrougarske i bugarske okupacione sile, ali nije bilo tog trgovca i nakupca koji bi odoleo srebru, ma šta na njemu bilo ugravirano. To je često bio spas za samohrane majke koje su morale da brinu o mnogobrojnoj deci, bez glasa o tome da li je otac uopšte živ i gde se trenutno nalazi. Tokom rata kovano je još nekoliko serija srebrnog dinara koji je ostao konvertibilan i pored činjenice da je matična teritorija države okupirana, a konačno povlačenje je došlo juna 1931. godine kada ga je zamenio jugoslovenski dinar.

Mnoge porodice su sačuvale novčiće koji su im pomogli da prežive, možda, i najteže trenutke u porodičnoj istoriji i nekim od tih srebrnjaka su nastavili da dele sreću i mnogo decenija kasnije makar kroz pažljivo izrežirane porodične tradicije.