Padovi

Tokom godina, dragi ljudi su obično završavali u gipsu za vreme većih političkih prevrata u zemlji i okruženju. Tako su nastajali svi vicevi u ulicama naših kestenova. Polupani smo ispratili Tita, Slobu, Tadića. Kada sam pre mesec dana poletela sa stepenika, bilo mi je potpuno jasno da se nekome približio kraj. Konačno je pao i Milo. Moram priznati da u takvom kosmičkom vatrometu ne mogu da ne ispadnem ponosna na sebe što sam se upisala u dugi niz preloma u velikom stilu, ali mi je ostalo krivo jer će sigurno neko drugi ozbiljno da nadrlja kada bude padao onaj čije se ime ne pominje. Celog života neko odnekud pada.

Oduvek sam opterećena protokom vremena i uprkos svemu, ne uspeva mi da nakon iskustva karantina uspostavim normalan balans između juče i prekjuče. Isti oni bastardi godišnjih doba dodatno unose zabune. Svakom nadripaganu je očigledno kako smo uspeli da iznerviramo sve moguće bogove. Koliko su to samo bili podnošljivi prelazi kod Vivaldija, a danas ne možeš detetu objasniti na koji način zapravo proleće, leto, jesen i zima nailaze jedno za drugim. Namerno sam preokrenula redosled majčinih goblena u svesti i pomirila se sa činjenicom da čoveku prosto nešto mora i da se zabrani s vremena na vreme.

Jedna od genijalnih izjava mojih učenica, povodom sveaktuelnog šuškanja o vraćanju obaveznog vojnog roka, sadržala je veoma interesantan predlog. Naime, neke moje visprene učenice na jednom času građanskog vaspitanja zaključile su da bi od obaveznog vojnog roka bio pametniji i daleko konstruktivniji obavezni zatvorski rok. Onako da svaki adolescent, nezavisno od pola, prođe kroz obavezni zatvorski rok kako bi u realnom životu primenio sve što nije stigao da savlada, a biće mu neophodno za odrastanje.

Naravno da je prvi susret sa suviškom vremena uvek onaj u kome vi uređujete svet prema sopstvenim tiranskim afinitetima. Nakon te faze, nastupa sledeća u kojoj verujete da ćete biti tronoga životinjica koju će pozitivno raspoloženje ispaliti, ako treba i na Babin zub. U sledećem nivou, u srži očajanja – počinjete da stvarate, ili u kobajagi istraživačke svrhe, gledate rekapitulacije telenovela, ture od devedeset šeste do devedeset devete. Pa uprkos celoj energiji koju ulažete da sludite sami sebe, na kraju ipak preostanu sati u kojima baš ničega nema. Ni sećanja, ni strahova, ni obaveza, ni interesovnja, ni srama. Kažu da su ti sati najbolji za priču.

Svakako su najstrašniji susreti sa ljudima koji vas teraju da preispitujete zbog čega se određena povreda dogodila baš u određenom mesecu, danu, minutu i da je tvoja dužnost da pronađeš odgovor. Tu su talasi poruka u kojima se saopštava narodna medicina, sa druge strane dežurnih opomenjivača koji te podsećaju da nikada ne možeš znati bolje od doktora, talasi astroloških tumačenja jer glad simbolike nikada ne može biti utoljena. Naročito kada čovek boluje, a ne ume da iskoristi onu iskonsku lekovitu moć – moć dosade.

A baš su u njoj plaže, u proleće, na crnogorskom Jadranu. Mi pijemo rum sa mlekom i vrištimo Šobića u zvezdano nebo jer ne znamo šta ćemo od sebe. Maštamo da li bismo preživele u ženskom zatvoru i koja od nas dve bi vladala. Što bi se reklo, nema gde nismo bile i usput napravile poneku glupost, ma koje godišnje doba bilo. Znala sam da sam sa razlogom, te večeri, pokupila slomljenu zlatnu štiklu sa ulice.

Čim sam prestala da nosim štikle, pukla mi je peta, što podrazumeva potpuno rastrojstvo mozga za koje nema pametno smišljenog upozorenja. Kad pitate doktora šta da radite, on vam kaže da ćutite i trpite. Možda je mene ukanalilo u najpovoljnijem kosmičkom trenutku, pa mi ostaje da se nadam da naši ulični vicevi neće dobiti novog Šantavog Torbara. Vama ostavljam obećanje da ću obavezno na vreme i bez zakašnjenja dojaviti kada se neki novi prelom dogodi, u začaranom nizu onog palanačkog orfizma koji nesumnjivo daje proverene rezultate.