Ovaj i Onaj svet

Nedavno bio na gradskom groblju, ciljano, zbog epitafa. Nije se iznenadio, samo konstatuje, na svakom drugom spomeniku je natpis, Spomenik podiže sebi za života. Ne ulazeći u razloge, padne mu na mozak da bi za života, kad je spomenik već tu, mogle da se organizuju i sa’rane. Za to je mnogo razloga, koji smrtnik ne bi voleo da vidi ko mu je došao na sa’ranu, ko ga je najviše ožalio, kakav je bio oproštajni govor, jesu li popovi dobro „pevali“…

Tu su i pitanja iz rubrike aštonebimoglo, jerbo se čovek u godine stane preispituje, pita, šta bi bilo kad bi bilo i štatijaznam. Uostalom, kad čovek može da odvede ženu od živa čoveka, što bi sar’ana za života bila nešto neprihvatljivo. U to ime popriča sa Umetnikom, koji je već opravio sebi spomenik sa epitafom, na mešavini engleskog, srpskog i slovenačkog, na bakarnoj pločici, i točkićima, da bi mog’o da gostuje i kod rodbine u Americi i Sloveniji. Slože se u dve reči da organizuju zajedničku sa’ranu za života, od Svog čoveka naruče i dušnog brava, masnog i šukatog ovna, bez rogova. Kad je čuo najnoviju vest Pisac, koji je pred vratima Akademije, javi da je to mlogo dobra vest, jer će obojici, o jednom trošku, pred pravim svedocima, moći da se popiša na grob.

No, kako je bilo tradicionalista sa pitanjem, gde će vam duša, odluče se da to bude proba sa’rane, da ne bude da su baš osim sveta. Za pozornicu izaberu livadu, nagetu prema potoku, kod Onog svog čoveka, gde su jako tukli „cviček“, mezili blitvu na salatu i slušali Umetnikovo brabonjanje na sve teme.

Preko tih sokoćala obaveste koga treba, iz toga, iz preventivnih razloga, izuzmu užu familiju, i pređu na protokol, koji je podrazumevao da i oni koji su otišli sa ovoga sveta budu prisutni. Dan je bio za poželeti, sunce u zenitu, trava je bila zelenija prema potoku, orah, iza plota, je imao spuštene grane, na kojima je lišće počelo da dobija boje jeseni. Čist impresionizam, dame i gospodo.

Prvi je stig’o Pisac, sa dva auta, u prvom je bila Nevaljalica, kojoj je on, samo u ovo godišnje doba, iz svog auta, voleo da gleda u liniju vrata. Podrazumevalo se da je Pisac poveo Nevaljalicu i da bi imao sa kim da flertuje, jer u literaturi ima to da eros i tanatos najbolje idu zajedno. Gospodin Pisac, s nogu, dade pristupnu besedu, citirajući cenjenog kolegu, narodnog pesnika Vlaju iz Glibovca, Kiša pada, a i konji ržu/ Oni meso u tiganju pržu… Pristigli pokojnik Pačeta, poznat po tome što nije pio trezan, replicira svojim stihovima: Dupli vinjak Kevića kafana/ Mene mala truje natenane/ roksuj brate Mionica spava/ Jebeš život tugu i dušmane… i uze da se maje oko Pisca.

Pristigla Spikerka otvori fasciklu sa crvenu pantljiku i pročita pres kliping, preovlađuju vesti da je Umetnik trebalo da radi manje formate svojih dela, da bi mogli da se lakše bace na đubre, dok se za hroničara veli da je težak baksuz i jedna obična i nepismena budala. Dok je Pisac značajno klimao glavom, Spikerka se izvini što u Dnevniku RTS-a nije emitovano ništa o ovom događaju, jer je minutažu prebacio Precednik, sa temom da je Srbija prva u svetu po tome što svoje građane žive sa’ranjuje. Jošte pročita telegram da Basara neće doći, jerbo nije uspeo da nađe akademika Dobricu. Pačeta siđe sa Pisca, i uze pita, a oće li doći akademik Matija.

U sve, sa jasenom i klupama ispod njega, sa onog sveta stiže iz Petnice Paja, koji je napustio posao u spoljnotrgovinskoj firmi, u kojoj je radio sa sinom Leke Rankovića, e da bi gajio čemprese i drugo zelenilo. Paja uključi tranzistor, sa koga je išao Izveštaj o vodostanju, Pisac, preko rakije za pokoj duše, upita, oće li se ovde šta jesti, pop Grozdan – koga Pisac poveo da održi molitvu za ručak – se maši za ćevap, Pisac ga prekide u pola zalogaja, šta je navalio na ćevape, kad je post. Nazor filosof, koji nije imao ništa protiv ćevapa, priloži popu jedan, ali vredan, bitkoin.

Iz birtije „Monokl“ se strojevim korakom dogega i Dramaturg, klasić sa Bradićem, sa svojom diplomskom predstavom u cegeru, i izvadi papričice sa senfom, jer bi valjalo malo da se zaljuti. Naš čovek u ulozi domaćina pozdravi Dramaturga Livada pozdravom, Okreni se, gori ti orman…

Kad se izjelo što je imalo da se izjede, u zadnji čas, iz prestonice stiže Major, koji referisa da nema plate, jer je hroničar za neke umro kad sebe. Dođe vreme za sa’ranu in vivo, Umetnik reče nešto na „cviček“ jeziku i potrbuške leže u sanduk, koji je bio njegovih ruku delo, pokojni Pačeta mu pomože da spusti pantalone ispod kolena, ko za ‘nekciju.

Pisac zatraži da dune Majls, iskusni Pačeta izlupeta ritam sekciju, Nazor filozof se maši za bitkoin, pop, sa kitom bosiljka, uze metaniše nad golom zadnjicom… Kod potoka se parkira „Slobodna vožnja“ autobus, istovareni narod nagrnu uzbrdo, Pisac upita, ko su sad ovi, pop, koji je udar’o Umetnika koprivom po golom dupetu, odgovori da su Ovi sa Precednikove strane. Nazor filozof izvadi još jedan bitkoin, Domaćin pre’stave još jedared poteže Livadu, Lišće opada, horizonti

se šire…