Otvaranje

Poslednjeg kalendarskog dana leta, Galerija Grafičkog kolektiva priredila je otvaranje retrospektivne izložbe grafika Ljubodraga Jankovića Jaleta. Bilo je posebno, iako nikakva posebnost nije organizovana, niti je bila u planu.

Kao što znamo, otvaranja izložbi ne spadaju u atraktivne kulturne događaje, osim, naravno, u slučaju predstavljanja zvučnih umetničkih imena. Odvijaju se uglavnom po ustaljenom redu – barem je tako ovde, kod nas. Prvo kustos galerije ili neki poznavalac izlagača i njegovog dela informiše prisutne o izložbi i ukaže im na neke bitne pojedinosti izabranih radova kako bi i oni manje likovno obrazovani među njima mogli da uživaju u izložbi, posle čega počinje minglovanje i druženje. Između, tokom ta dva segmenta otvaranja, i nakon njih se razgleda izložba. Zbog te šeme, otvaranja izložbi su predvidljiva, očekivana i neuzbudljiva.

Na otvaranje Jaletove izložbe je došlo pola nekadašnje Akademije, a sadašnjeg Fakulteta primenjene umetnosti: i oni koji su kao i Jale bili među prvim njenim studentima pa zatim i profesorima, i oni kojima je Jale predavao Večernji akt i Kroki, i oni koji ga samo vole. Većina njih poznaje njegovo stvaralaštvo. Jale je prvenstveno slikar, crta otkako zna za sebe, a tokom šezdeset godina koliko je zvanično umetnik, stigao je i da vaja. Po sopstvenoj oceni, grafikom se najmanje bavio. Prevedeno u broj, uradio je tačno pedeset bakropisa. Ljiljana Ćinkul, kustoskinja Galerije Grafičkog kolektiva, izabrala je među njima najvažnije i najkarakterističnije kako bi retrospektiva bila retrospektiva, ali i grafike zbog kojih je Jale te večeri bio „nešto novo“ i onima koji su s njim od njegovog prvog rada.

Galerija Grafičkog kolektiva ima nevelik prostor, pa se na otvaranjima stoji i ispred nje, na trgiću. Veče kad je otvorena Jaletova izložba, bilo je baš onako kako treba da izgleda poslednje kalendarsko letnje veče. Uzbudljivo, toplo, živo, šareno, obećavajuće. Zbog tog i takvog letnjeg dana, otvaranje Jaletove izložbe je pretvoreno u druženje, a trgić ispred Galerije, pod nebom, u idealnu scenografiju za tu promenu.

Bilo je kao na žurci. Preciznije rečeno, kao na reunionu Fakulteta primenjenih umetnosti, i to neplaniranom. Svi se znaju i poznaju, pa to što se nisu odavno videli ne smeta da ćaskaju kao da su se juče rastali. Priče su obične, o svakodnevnim nevažnim detaljima, s mnogo upadica, i međusobnih dopunjavanja. O raznoraznom. O lepim stvarima. Bez reda i plana, onako kako misli vrludaju. Ajzinbergovi, Saša i Gorjana, Jaletovi višedecenijski prijatelji i kolege – on je bio profesor na Odseku za enterijer, a ona je verovatno naš najveći stručnjak za pačvork – pričaju živo o svom sinu Matveju, koji je odavno u Izraelu. Lela Kršić, keramičarka po diplomi, neposredna, i pričljiva u centru jedne veće grupe. Na momente, slobodno se smeju. Kad je ona u društvu, to je isto kao da je tu i Bogdan Kršić, njen suprug, profesor i poznati grafičar, iako već nekoliko godina nije među nama. Slobodan Đuričković Ćako, profesor Crtanja i slikanja, razdragan što vidi tolike drage ljude oko sebe setio se svoje braće od kojih ga odvajaju poslovi i užurbano vreme. Dušan Petričić, Jaletov student i poznati karikaturista, sve posmatra sa strane. Zbog Vukana, studenta FPU-a, a sada profesora drugog fakulteta, sete se nekog štosa o njegovom ocu, a njihovom kolegi Milošu Ćiriću, profesoru Grafičkih komunikacija, iako ga odavno nema. I onda se svi smeju. Lice Jaletove supruge, Agnice, po profesiji nastavnice likovnog, isto je kao lice Here na istoimenoj grafici, i žena raznih imena na njegovim slikama. Ona i njihova ćerka Tanja, slikarka, kao moderatorke skupa su: svuda ih ima, kad god treba i gde treba. Jaletovi unuci Dina i Damjan strpljivo se smeškaju na „jao što je slatka/sladak“ i slične nesnađenosti odraslih.

Na otvaranje nije došao jedino Jale, opravdano: nekoliko godina unazad noge ga ne služe onako kako bi on hteo, pa ne izlazi iz kuće. Jale ima 83 godine i svakodnevno radi. Njegovi prijatelji tvrde da on, ako nešto ne smišlja, crta ili slika, onda posprema atelje, savetuje nekog ko tek upoznaje puteve umetnosti kako da reši neki problem, sređuje radove, olovke i četke… Kažu i da je baš zato što je postao manje mobilan, poslednjih godina objavio tri obimne monografije: o slikarstvu, crtežu, i skulpturi, da je u tom zahtevnom poslu našao način kako da bude sa svojom umetnošću. Uostalom, i ova izložba je deo te priče. O uživanju u životu umetnika i umetnosti.