Otkaz

U petak 16. januara tekuće godine u popodnevnim časovima svi moji prijatelji, poznanici, neprijatelji… bili su šokirani. Posle nekoliko minuta tišine svi do jednog su zapanjeno postavili isto pitanje: „Šta ćeš sada da radiš?“, zatim opet tišina i sledeće pitanje: „Jao, šta ćeš sada da radiš?“ Nakon toga ostatak razgovora svodio se na moj monolog na temu Zašto? i na njihovu šokiranost kroz koju ni moji najrazumniji argumenti nisu uspevali da prodru. Zatim bi usledile pridevske rečenice kao „Ti si luda“. Samo je jedan prijatelj (do čijeg mišljenja veoma držim) rekao „Hrabro“, i razgovor smo nastavili na temu da li album Lush Life pevačice Jacintha zaslužuje da bude izdat na XRCD-u.

Svega tri sata ranije sam svom uvaženom direktoru (inače državljaninu nama prijateljske evropske države) uručila pismo u kome ga kratko, jasno i nedvosmisleno obaveštavam da mi je jako žao što su razlike u našim stavovima otišle predaleko, te da ja više ne vidim kako bih mogla i dalje da budem zaposlena u njegovom poslu i da zato dajem ostavku na svoje radno mesto. Tajac. Njegova uvek prisutna supruga je tvrdila da ja na to nemam pravo! Je li? Pošto smo utvrdili izvesne pojedinosti oko otkaznog roka, mirno sam izašla iz prostorija poslodavca, stazicom do glavne kapije i najzad na slobodu.

Dan je bio sunčan i topao, nebo plavo, sneg se topio, i sloboda je pevala iz sveg glasa: Jupi! Jupi! Jupi! Kakav divan dan! Kakav predivan dan. Hod je prerastao u poskakivanje da bi se sve to pretvorilo u skakanje od sreće. Dala sam otkaz. Kakvo olakšanje. Zaista, kakvo olakšanje. Dala sam otkaz na platu od (čitavih) 50.000 dinara, na stalno radno mesto, na pravo na zdravstveno osiguranje, na pravo na penziju. Da! Ali, isto tako, ako ne i više od toga, dala sam otkaz na jedan robovlasnički odnos u kome sam ja rob, a poslodavac i njegova supruga robovlasnik, pokazala sam samoj sebi (a i svima upletenim u događaje) da ne postoji taj novac radi kojeg bih bilo kome dozvolila da gazi po meni kao čoveku, ljudskom biću, radniku. Nema te plate zbog koje bih svakodnevno trpela uvrede i poniženja, i bila patriota samo na rečima.

Dani koji su usledili bili su pravo, pravcato vreme uživanja. Navika ranog ustajanja već se toliko ukorenila da uopšte nemam ni nameru da je se odričem. Predivno je ustati rano, pogledati u nebo iz kreveta, zatim na sat i svakog trenutka znati da je vreme za ustajanje ne zato što se mora stići na nekakv posao, već zato što ja tako hoću. I ti prvi jutarnji rituali su samo to – mali jutarnji rituali – a ne trka sa vremenom u smeru suprotnom od kretanja kazaljki na satu. Sledi ostatak dana koji stoji neokrnjen i neiscepkan raznim podsetnicima da se u neko određeno vreme mora biti na nekom jako određenom i uštogljenom mestu. Prvi put sam shvatila premisu svog životnog saputnika: „Kada vidim sunce i vedro nebo, znam da me to neće sačekati. A posao? – posao će me uvek sačekati, ako ne baš taj, onda neki drugi. Nisam probirljiv po tom pitanju.“

U svim deklaracijama i uredbama o ljudskim pravima manje ili više jasno piše da je pravo na rad jedno od osnovnih prava čoveka, da je neotuđivo, neosporno… Međutim, nigde ništa ne piše na temu nerada kao istog takvog prava! Zapravo, nerad se niti pominje niti razmatra kao pravo čoveka. Izgleda da se smatra krajnje neprirodnim i neuobičajenim da radno sposoban građanin izabere nerad. Takvima se najčešće dodaju pridevi poput: nezaposlen, neadekvatan, tehnološki višak, nedovoljno kvalifikovan, asocijalan, konfliktan, neprilagođen… lenj, trut, lezilebović, dokoličar, besposličar. Međutim, …

Najveći broj neradnika je to svojim vlastitim izborom. Pravi, istinski neradnici se uopšte ne trude da bilo koga ubede u ispravnost svog izbora, niti od radnika ili bilo koga drugog očekuju da reše njihove egzistencijalne probleme, ukoliko ih imaju. Pravi neradnici su oni čudni ljudi koji vam se smeškaju na ulici usred belog radnog dana u vreme kada sav normalan svet koristi pauzu u radu. Skromnog i neupadljivog izgleda, mimoilaze se sa radnicima i tiho u sebi zahvaljuju nebesima što su između rada i nerada izabrali sebe i svoja verovanja u smisao života. Oni znaju (iz iskustva, naravno) da posla uvek ima, i da se od ugovora o povremenim i privremenim poslovima može sasvim lepo i pristojno živeti. Ti ljudi nemaju iluzija o sopstvenoj nezamenljivosti.

Neradnik je jedini vlasnik svog malog, nevidljivog života u kome ima beskonačno dragocenu mogućnost da bez žurbe uživa u toploti zimskog sunca ili da sa prijateljima do čijeg mišljenja drži pretura razloge za i protiv objavljivanja albuma Lush Life pevačice Jacintha na XRCD-u.

Zapravo, to mi nikako nije jasno: Pravo na rad je neotuđivo – a zavisi od toliko mnogo stvari, najmanje (ako uopšte) od onoga ko želi da ostvari to pravo. Pravo na nerad čak i ne postoji kao kategorija, a ne zavisi ni od koga i ni od čega osim od samog čoveka.

Šta je tu neotuđivo?