Osmeh

„Ladies and gentlemen, this is your captain speaking…“, krenuli smo.

U meni se budi uzbuđenje, praćeno strahom od letenja – zbog mogućeg pada aviona, nemogućeg sudara sa drugim avionom i sličnih opsesija. Ali, to traje samo dok uzlećemo, ubrzo zaboravljam na nesrećne scenarije i prepuštam se drugoj vrsti paranoje – da li ću uspeti da nađem hotel, da li sam dobro obavila rezervaciju, šta ako sam zaboravila engleski…

Vreme je bilo lepo, tako da smo sleteli nekoliko minuta ranije na aerodrom Schiphol, koji je nekih dvadesetak minuta vožnje udaljen od centra Amsterdama. Kupujem kartu, ulazim u voz i ubrzo stižem u Central Station u Amsterdamu. „Svaka čast!“, laskam sebi u sebi i počinjem da se osmehujem dok pevušim „I feel pretty, oh, so pretty!“. Ulazim u prvi tramvaj bez razmišljanja. Hotel mi je u centru grada, svi tramvaji idu ka tamo, logično je. A centar ne može biti ogroman, čula sam da je Amsterdam duplo manji od Beograda. I dalje se smešim, a smeše se i ovi oko mene. „Pa naravno da se smeše kad znaju gde se nalaze i gde su se uputili. A ti ćurko, skidaj osmeh sa lica, izlazi iz tramvaja i uzimaj mapu u ruke!“, što mi to tad neko nije rekao.

Uglavnom, nekako sam uspela da dovučem sebe i kofer težak 25 kilograma do hotela, ali prvobitno raspoloženje zamenila je nervoza, a prethodno pevanu pesmu kratke sočne psovke, naravno, upućene sebi u sebi. Uzela sam ključ sa recepcije, upala u sobu, istuširala se i odlučila da počnem ispočetka ceo doživljaj. Ionako ostajem samo dva dana, nema smisla da budem gunđalo. Zaboravih da kažem, u Amsterdam sam došla na dvodnevnu konferenciju, tako da sam imala malo vremena za razgledanje ovog neobičnog mesta.

Izašla sam iz hotela ovaj put sa mapom i uključenim gps-om na telefonu. Napolju je bilo između 20 i 25 stepeni, sunčano i prepuno nasmejanih ljudi. Malo kasnije sam otkrila poreklo tog sveprisutnog smeha. Nisu baš svi iz preterane finoće, ljubaznosti i evropske kulture. Ali objasniću to malo kasnije, kad dođe na red.

Elem, još na početku ove moje nizozemske avanture primetila sam da su ulice vrlo uske, ali tako spretno podeljene – te staza za pešake, staza za bicikliste, pa za tramvaje i na kraju za ostala vozila. Dobro planiranje nije vidljivo samo na ulicama. Hoteli, prodavnice, kafići, restorani, sve je minijaturno a nekako praktično i udobno. Na njihov bicikl može da stane celokupna mesečna nabavka iz „Tempa“, pola garsonjere ili šestočlana porodica, zahvaljujući fantastičnim korpama koje se nalaze na prednjoj strani. I sve to izgleda divno, nalik na razglednicu, pesmu, na neki lep život.

I u sve to, na početku, nikako nisam uspevala da se uklopim. Čas bih se našla na putu biciklistima, čas skuterašima, čas ljudima koji žure nekud. Onda bih se zapetljala i stala, proučila pravila kretanja, pa ponovo u pokret. Malo po malo, okolina i ja smo počeli sve bolje da se slažemo. Ipak, strašno me je nervirala uloga oduševljenog, pomalo smotanog stranca sa kartom i fotoaparatom u rukama, tako da sam odlučila da te turističke rekvizite strpam u ranac, skinem „teleći“ pogled i ubrzam hod, kao ja negde žurim, kao ja sam „devojka iz kraja“. Zbog tog provincijskog poteza, uspela sam da napravim ukupno osam fotografija, od kojih su četiri skoro identične – kanal, čamac i most u daljini, a mene nema ni na jednoj.

Naravno, iz aviona se videlo da nisam odatle, da sam malo unezvereno stranče. Znam to i po tome što me niko nije pitao gde se nalazi neka ulica, zgrada, trg i slično, a u restoranu su mi se u startu obratili na engleskom i pitali me odakle sam. „I’m from Serbia“, ljubazno odgovaram, pa onda konobar uz osmeh nastavlja „Oh, really, is it nice there?“. „Of course, it’s great!“, k’o iz topa. Zna da ne govorim istinu, ali šta drugo da kažem. A i on, šta me kog đavola pita. Ako je imalo informisan, znaće da nije preterano „nice“.

Punog stomaka i smirene glave shvatila sam da sam prinuđena da prestanem sa foliranjem jer nemam pojma gde se nalazim. Izvadila sam mapu i nastavila svoj pohod na „Severnu Veneciju“. Tog subotnjeg martovskog popodneva prošetala sam čuvenim gradskim trgom Dam, prošla pored kuće Ane Frank i ušla u jednu katedralu, čijeg imena sad ne mogu da se setim. A za glavnu instituciju ovog grada nisu mi bili potrebni putokazi, jer se poznati coffee shopovi nalaze na svakom ćošku. I ne otkrivate ih čulom vida, već ih možete namirisati. Deluju zavodljivo, sa svim tim drečavim bojama i grafitima koji su iscrtani na ulazu. Neki žele da vas privuku tako što žele da vas asociraju na oazu, pa imaju palme po izlozima, zastave Jamajke i primamljive nazive. Sve to kao da vrišti: „Ovde će vam biti mnogo lepo“. Međutim, ova Alisa nije ušla ni u jednu od ponuđenih zemalja čuda. Već je počelo da se smrkava, treba doći do hotela, a i sama sam. Drugi put.

U povratku sam naišla na tržni centar koji je i dalje bio otvoren. Par novih krpica i eto osmeha, čistog i iskrenog, neiskvarenog kojekakvim manirima i ostalim osveživačima vazduha.