Osamdesettrojka

Slabije upućeni radni ljudi & građani skloni su da veruju kako je osamdesettrojka samo još jedna u nizu autobuskih linija GSB-a; mora se priznati da postoje elementi koji na to ukazuju, ali oni služe jedino tome da zavaraju Trag Spoznaje: prava je, naime, istina da je osamdesettrojka odavno „transcendirala“ svoju prvobitnu prozaičnu ulogu i da je postala osebujan etičko-filozofski sistem, pogled na svet, primenjena vežbanka iz stoicizma i socijalne prilagodljivosti; ko savlada osamdesettrojku, ko se spokojno saživi s njenim neuporedivim ćudima, ko je nekako ukroti, taj je očeličen i spreman da se uhvati u koštac sa svim životnim radostima i teškoćama!

Koren ovog njenog neobičnog dejstva krije se u običnom, pojavnom svetu gradskog prevoza na beogradski način. Linije GSB-a dele se, naime, u nekoliko kategorija, npr. ovako: 1. solidne (15, 16, 17, 27, 31); 2. podnošljive (18, 23, 53, 56, 65) 3. loše (45, 84, 704, 706) i 4. osamdesettrojka. Naravno, ima linija koje saobraćaju ređe od osamdesettrojke, ali to su mahom prigradske linije i, osim toga, one polaze iz centra, pa se bar može videti kada će krenuti. S osamdesettrojkom sve stoji naglavačke: samo na Crvenom krstu i na kraju Zemuna možete saznati njen red vožnje, a jedina zanimljiva stvar u vezi s njim ionako je samo impresivan stepen njegovog raskoraka sa stvarnošću: autobusi, zapravo, nikada ne saobraćaju u skladu s „knjigom“. Drugde je to anomalija, na osamdesettrojci to je pitanje prestiža.

Ako vam i dalje nije jasno šta osamdesettrojku čini tako osebujnom, valja napomenuti da je sve u vezi s njom – počevši od trase – isplanirano i sprovedeno tako da, sa stanovišta praktičnosti, bude oličenje Tantalove muke: čim napusti sremsku idilu zemunske Gornje Varoši, ona se nasuče na usko grlo Muhara, vrevu i gužvu centra Zemuna i gotovo neprohodnu Tvorničku ulicu, da bi zatim, dugo izdišući, klipsala beskrajnim Lenjinovim bulevarom, koji je mudro organizovan po doboš-torta sistemu: stanica-semafor, stanica-semafor, i tako na svakih dvadeset metara; nakon ovoga sledi probijanje kroz oronuli kraj oko Starog Sajmišta, džadom na kojoj je asfalt odavno Ugrožena Manjina koja rezignirano čeka da bude sasvim apsorbovana od gigantske, sveprisutne Rupe; potom dolazi nepojamna kloaka Autobuske i Železničke stanice, a onda milenijumski postojano mrcvarenje uz Nemanjinu ulicu, to turobno ovaploćenje najsumanutijih snova nekog Čaušeskuovog urbaniste. Kada stigneš na Slaviju (gde ja, već znatno stariji, silazim), već ti je vreme za ponovno brijanje, a osamdesettrojku tek čeka forsiranje neprotočnih vračarskih sokaka u kojima se nadmeće s izdišućim trolejbusima, koji se svaki čas kvare i blokiraju ulicu. Otuda je svako uspešno okončano putovanje osamdesettrojkom autentični Trijumf Volje, pobeda nad slepim i brahijalnim silama prirode i društva podjednako; pošto ni najveći hazarderi ne žele baš prečesto da iskušavaju svoju sreću, razumljivo je da se ovo prometalo promeće po gradu samo kad se baš mora, u minimalnim dozama. Zato ga na usputnim stanicama verno i pomalo tužno, kao mornarske žene, čekaju osamdesettrojkaši, posle stanara Azbestnog naselja psihofizički najugroženija kategorija naših sugrađana, ljudi koji o zen-budizmu i varljivoj relativnosti protoka vremena znaju ama baš sve, čak i ako čitaju samo Sportski žurnal.

No, prava priča sa osamdesettrojkom ipak se zbiva tek uveče, posle osam-devet sati: famozni privatnici odu već s kokoškama na spavanje (dok na drugim trasama ne odustaju pre ponoći), a GSB prometala nestaju u minijaturnom Bermudskom trouglu negde oko Vltave, i više ih niko nikada ne vidi. Večernje čekanje osamdesettrojke najbolja je, dakle, vežba za Čvrstinu Vere; zato slabići, amateri i zalutali, neupućeni namernici sa drugih linija posustanu već posle bednih trideset-četrdeset minuta, ispraćeni blago podsmešljivim pogledima Stoika; Mi, međutim, znamo da druženje tek počinje, i da će naša vernost i strpljenje kad-tad biti nagrađeni, osim ako možda ipak neće. Jer, osamdesettrojka je specifična i po tome što se superiorno emancipovala od jednog od retkih preživelih obeležja lepog vaspitanja i kućnog reda Beograda: i u najgorim vremenima znalo se da je Poslednji Polazak svetinja, da sve može da crkne, ali on mora da funkcioniše. Nebrojeno puta sam se uverio da tako i jeste, kada je u pitanju 16, 17, 18, 65, 75, 95 ili neka druga obična GSB linija; na osamdesettrojci, međutim, to je čista lutrija, koju – zajedno sa šačicom drugih neshvaćenih posvećenika – igram s detinjim uzbuđenjem: tri večeri se, recimo, uopšte ne pojavi, četvrte ipak dođe, pete takođe, ali iz nedokučivih razloga vozi samo do opštine NBG, a onda je mi, Siročići, pokislo odgledamo kako jezdi ka garaži; sledeće večeri – Jovo nanovo. Obaška što vozače uvek, ali UVEK, mrzi da sačekaju termin poslednjeg polaska s Krsta (23.50), već krenu po nahođenju: jedan baja u 23.35, drugi sutradan u 23.40, a treći se, bogami, opredeli za ostanak u kafani: ko je lud da u gluvo doba razvozi one ludake po Zemunu, zašto nisu već odavno kod kuće?!

Osamdesettrojka je, dakle, manje, a samim tim i više od „obične GSB-lajne“. Osamdesettrojka je rasna, sočna, punokrvna metafora, i zato je toliko nastrano volim, i zato je verno čekam, na blagi podsmeh Bližnjih. Uvek, naime, polazim od neviđeno glupe malograđanske predrasude da je to moj autobus, i da čekanjem i spremnošću da platim kartu obavljam svoj deo posla, i onda čekam da vidim šta će da se desi. Odavno sam, naime, shvatio suštinu socijalnog eksperimenta: lako za Hag, privatizaciju i ostale trice – poverovaću da je ovo ponovo Grad Za Ljude tek kada vidim da je neko vaistinu upristojio osamdesettrojku, to užareno, zapušteno središte Najmračnijeg Balkana!