Off

John Smith is off

Ime je izmišljeno, ali je sve drugo autentično: ovako mnoge anglosaksonske novine „odjavljuju“ svoje kolumniste kada ovi odu na odmor ili iz nekih drugih razloga budu odsutni neko vreme. To prosto, zaokruženo, savršeno off posve je dovoljno. Čovek je off i šta-sad-tu, jednom će se vratiti, osim ako se pak ne vrati.

Volim ovu reč s čijim su značenjem odlično upoznati i oni koji inače ne umeju ni da beknu na engleskom. Ona je za njih, jašta, tek suprotnost od on na kojekakvim kućnim aparatima, a to bezbeli nije jedino značenje te reči u originalu, kako se da videti i iz primera sa vrha. Pa ipak, ipak: off stanje koje sam požudno gutao, svestan njegove turobne privremenosti, sadrži i nešto od onog „kućanskog“ značenja, u njemu je zapretana jedna blažena isključenost koja je temelj mog „osećanja sveta“; lišite me nje iz bilo kojih razloga, i posle nekog vremena se mentalno, emotivno, živčano raspadam na parčići, kao biće zatečeno-zatočeno u tuđoj koži, u epicentru nekog njemu nerazumljivog života.

Počelo je, dakako, isključivanjem mobilnog telefona, te diktatorske spravice bez koje sam donedavno sasvim lepo živeo, i nije da mi je nešto falilo. Zatim sam isključivao – ili maksimalno prigušivao – jednu po jednu komunikacijsku komponentu svog života prekomerno već izloženog Drugome i Drugosti raznih vrsta (što moja steppenwolf priroda tako teško podnosi, uprkos prividu ekstrovertnosti kakav moguće emitujem, a koji nije drugo do nuspojava moje profesije), a sve to u možda očajničkoj, verovatno pomalo histeričnoj, ali van sumnje samozaštitno-samoterapijskoj težnji za svođenjem svakog Opštenja na najnužniju meru. Oh, nisam ja bukvalno „robinzonski“ tip, nisam otišao u neku Nedođiju, prestao da čitam, pratim vesti, izlazim na ulicu; ma kakvi, niti umem niti želim da se pomerim makar i metar mimo asfalta i betona. Uostalom, alergičan sam na „prirodu“ – da je nečemu valjala, ne bi Čovek utekao odande… U čemu je onda štos? U gotovo apsolutnoj kontroli inputa; u zavlačenju u neku svoju Kulu Od Slonovače, iz koje ću doduše biti slobodan da izvirim kad hoću i koliko hoću, ali samo ako to uistinu poželim. U postojanju – veoma doslovnom! – ključa u bravi između mene i Sveta, uključujući i bližnje i daleke ljude, drage i one koji to baš nisu. Nešto kao kad – ako ovo nije odveć „mehanicistički“ – držite daljinski upravljač u ruci, i samo od vas zavisi jačina tona koji će do vas dopirati.

Težnja ka offu kod mene je kanda urođena: kažu da sam bio nepodnošljivo mirna i samodovoljna beba – drao bih se samo kad bi mi neko od odraslih dodijavao! Posle sam dosledno odbijao da idem u vrtić, pa sam potom brutalno (služeći se pri tome i klevetama i drugim niskostima, kao svako normalno dete, to biće koje će možda jednom postati čovekom, mada je statistički verovatnije da neće!) oterao sve „bebisiterke“ koje su mi zauzeti roditelji uporno dovodili u sizifovskoj nameri da me nekako izbave od onog jedinog od čega nikako nisam želeo da budem spasen – od toga da budem Sam U Kući, kao pakosno haverče iz onog američkog filma. U redu, vaistinu ne znam da li je to „normalno“ i OK; znam, međutim, da je doživotno.

Enivej, kvalitetan off za mene i nije drugo do bivanje-onim-što-jesi, udovoljavanje vlastitoj prirodi, ali vaistinu konsekventno: mobilni je, rekoh li, off, a broj fiksnog na Rezervnom Položaju zna najuži krug najbližih; ništa dosadne „izjave za javnost“, ništa Vašar Taštine (moje ili tuđe, svejedno), ništa smarajući ćeret sa Slučajnima, ništa kakofonična buka Viška Komunikacije bilo koje vrste. Tek zamamna draž neuporedive, „free-jazz“ neograničenosti u improvizovanju svakog trenutka svakog dana, u sasvim proizvoljno aranžiranom vremensko-prostornom kontekstu, sa sedamsto osamnaest „promena plana“ dnevno, jerbo Plana zapravo i nema, osim da se vreme provede kvalitetno, po veoma ličnim merilima jednog valjda uvrnutog hedoniste, čiji se hedonizam, što je stariji – a četrdeseta mu je već – sve manje odnosi na senzacije i podražaje Spoljnog Sveta, a sve više na tekstualne i razne druge „spiritualne“, „(o)sobne“ užitke, za šta u on stanju nikada dovoljno vremena. A šta je uopšte „dovoljno“? Dvadesetčetiri sata dnevno? Hm, pa jedva…

I tako su, eto, proticali ti off dani: buđenje sa Hiljadu Sitnih Mogućnosti pred sobom, od kojih baš nijedna nije fundamentalno važna i neizbežna u bilo kojem smislu; kafa i novine kod kuće, doručak recimo iz M., kafa i novine u npr. F., ručak i časopis možda u Kineskom Z., šetnja preko Trga dijagonalno, tek da proverim da li se bronzani Miletić još mršti na Katedralu, pivo i knjiga u I., reč-dve sa nekim poznanikom pa Sobno Kraljevstvo, muzika, čitanje, čitanje, čitanje, još čitanja, možda čak i pisanje, a možda ipak Ljudi. Mada uglavnom jok. Harmonija onoga što jesi i onoga što ti se događa. Spoljni Svet je tamo negde, i možeš ga lako otkloniti od sebe; te možda baciti tek poneki uzgredan pogled kroz prozor na njegovu večernju bulevarsku uzmuvanost. Ne off kao nepostojanje, nego kao tvoje postojanje; nisam smrtoljubiv tip, ne težim ništavilu; nisam ni mizantrop, ne hulim na druge ljude niti sam ravnodušan prema njima – samo ne mogu da ih „uzimam“ mimo određene, ne baš izdašne doze; a i to tek uz ospokojavajuće saznanje da ću se posle povući nazad u osamu. Sve drugo na duži rok škodi mom duševnom miru. Eto tobožnjeg paradoksa: da bih uspešno bio on, moram najveći deo vremena da budem off…

Bilo kako bilo, Džon Smit se vratio, on je ponovo on, pa dokle izdrži. Ali „u suštini“, brothers & sisters, on je i dalje veoma i sve jače off, usamljena senka koja ćutljivo promiče među kulisama jednog ili drugog Grada, i zato ako ga negde sretnete – zaobiđite ga, biće vam iskreno zahvalan na tom aktu naklonosti, možda čak jednog lepog, prećutnog prijateljstva.