Odricanje

Ako iz šampanjske boce izleti čep, bezimeni dan postaje dan koji se pamti.

Ali šampanjske su čaše, davno, izobičajene u vanludničkom prostoru moga ludila. Takvim čašama (zbog ugađanja televiziji, inače bi pili izravno iz boca!) nazdravljaju, danas i ovde, samo oni koji, putem takozvanih izbora, dokazuju sebi da su na strani naroda i onda kad ni narod nije na svojoj strani.

Odrekao sam se šampanja.

Zbog nemanja?

Ne, zbog nemanja se nikad ničeg nisam odricao. Nemanje, za mene, vavek bejaše štedljiv oblik imanja i, samim tim, jedan od mojih visokih ciljeva.

Zbog čaša?

Dobro, volim te šampanjske čaše, krhke kao zdravlje, ali nisam ni zbog oskudice u takvim čašama šampanju odrekao volju.

Ni zato što sam prvi poginuo, u borbi svih protiv svih, prilikom grand mal-a, na poljima mog duševnog Solferina.

Vikali su: Ataka, ataka; Allons, allons; Vorwärts, vorwärts; Uraaa, uraaa; vikali su Avanti, avanti, i pevali Vostani i Još Rvacka ni propala… A i topovi su se čuli, kao iz šampanjskih boca čepovi, dok sam ja, razmahan u jednom velikom kupusnom buretu, zadavao poslednje udarce idejama o zaključenju mira, premda ni danas ne znam odakle kod Solferina toliki Rusi i otkud Vostani? U redu Ni propala, ali Ataka, ataka – nisam li to, ipak, prečuo? Posle tzv. smrti, kažu, sve se čuje kao ispod vode. Još u onom buretu bez zadna, sa inventarskom numerom neke srpske ludnice… Srpske, nego šta! Znam, setio sam se: Nema velike bitke bez Rusa, niti velikog poraza koji ne bi bio moj, srpski i rvacki. Da, i rvacki…

Elem, ne mogaše se šampanj piti u opisanom buretu, držeći se rukama za glavu, u bolnom predisanju, ni sa povampirenim Abidagom u džubetu višnjeve boje, dok je on, jedit i krvook, po mojim nesanicama tražio onog Radisava s koca, zarad preziđivanja bele kule – u oblacima davno započete – sa prozorima što na oba sveta gledaju, po zaumljenju srpskog poete, Njegove Ečelence Jovana Dučića.

Abidaga se, očekivano, pokazao kao preduzimački prostak, a i taj se Radisav s koca izjavio ne samo kao osvedočena prostačina, nego i kao zadrti realista, apsolutno nesaglasan da se drukčije presloži o njemu priča. Zaintačio se: kolac, pa kolac!

Eh, namirio sam, najposle, i te nesanice, nasanjao se snova, prosvilenila mi se tuga, rasenile su se i senke po mojim balkonima štono u praznini vise kao otečeni kapci drevnih pijanica, prozevali se i mojih knjiga oretki čitaoci… I šta? Reklo bi se: za adieu uz šampanj pravi je čas – ali ne, ne mogu!

Najposle, dužan sam da se, do daljeg, osećam živim, jer sam zaturio založnu cedulju od ukopnog odela za koje sam dobio taman koliko su mi poiskali da bi jednog Dom Perignona izbavili iz nekih najdonjih podruma, što ni do danas nisu učinili, iako ni skup ovih žalosnih činjenica za odreknuće od šampanja nije pravi ni dovoljan razlog, naprotiv, a i gospodski odnos prema kristalisanju moje dosade dodatno me obavezuje, ali šampanjsku bocu da otčepim ne mogu.

Ni načelno, niti izuzetno – nekome za ljubav.

Uostalom, quando et quomodo?

Da li čim nađem onu zaturenu cedulju, ili: čim izbave onog Dom Perignona? Da li, kao u srpskom desetercu, ponad legena – ni kap da se ne prospe?

Ne, ne mogu. I kakav, do đavola, legen!

Duša šampanja nije ni u peni, nekmo u kapima; šampanj je, uostalom, bez duše, ali sa silom u svom bivstvu koja bezvremenu tamu ovoga sveta može ozvezdati i, trenom, ovremeniti.

A propos, i gospodinu P. L. sam obavezan, ako je do poštivanja boljih običaja, pogotovo sad, kad me ništa ne obavezuje – pošto je otkazan njegov gala-prijem, povodom izbavljenja mojih knjiga iz jednog lokalnog požara koji sam lično izazvao da bih se pročuo! I mademoiselle D.N. je, istim povodom, počast zaslužila, nehotice se starajući da mi, u jednim novinama, ime ne pogine, zbog čega je i sama mogla poginuti. Zaslužio je, za života, i gospodin ot Rajšić, filosofije profesor (avaj, među Srbima!) i slišitelj praznina iz puževskih ljuštura, premda bez povoda. I Herr Theodor von Gunjatzy, posmrtno. Kao i R. Weiss Markowitz, uostalom, jer me je upoznao sa gospodinom M. Pavićem – na fajerliniji bitke koja se kanda još vodi na pištalnom polju srpske narative.

Znate li ko bejaše plem. Gunjatzy?

Plemeniti Gunjatzy bejaše netko, a pomenuti R. Weiss Markowitz, manje poznati pisac agnostične knjige Der nervlische Baustoff *, bejaše njegov povremeni consiliarius za prevladavanje proletne potištenosti i vetroviti prijatelj linijom očuvanja lepe uspomene na zajedničkog dobrotvora, nesuđenog grafa T.M. Rađevskog koji se, po spiritistički posredovanom nagovoru nekog od onih zaguljenih Ulriha Celjskih, neoprezno primio za Burgmeistera Belog Valjeva – utopičnog grada što se, u maglama duša sopstvenih žitelja, odavno rasplinuo.

Šampanj. Da, šampanj… Šampanj, neizostavno.

Bez šampanja je svet prokleti svinjac.

Možda, koliko večeras, pred nekim ogledalom muranskog rezanja, iz familije onih isluženih ogledala – u Srbiju kontrabandom koja pristizahu – u čijim se nedogledima još zblanjava montenegrinski duka Draško. Jamačno ste čuli za njegovu zgodu u Mlecima, među maškarama, pri svetlosti hiljadu svećah?

U redu, ali otkud meni takvo ogledalo?

Adieu. Bez šampanja, ipak.