‘Oćeš li pisati

Već rečeno, pis’o i o tome, da bio takoreći pesnik, utroba mu se gužvala u ta inspiracije stanja, ali sve to bilo nekako mekano, da ne kaže slinavo, Bila si kao nespušten poljubac/ kao ruke, te tvoje ruke M… Sve za svoje vreme, bar usvojio značenja, sažetost reči, ne bez zašto list’o Herberta, Celana, Miloša, Tadeuša Ruževiča… A ovaj poslednji kaže, Reči su otrcane… / oslabljene od strane političara… / u mom detinjstvu/ reč si mogao/ na ranu previti/ mogao si je voljenoj/ osobi pokloniti/ dok sada oslabljena/ uvijena u novine/ truje smrdi/ i ranjava…

Prošlo vreme, još tog vremena, uzeo se beleži za novine, uglavnom šta ti što uzeli budu Važni, Vele i Izjavljuju. Ali nije samo To beležio, što rek’o Matija, čuljio uši, pis’o i Gde i Kako, i pis’o još toga Kako. Kako bilo, pis’o drugojačije, on bi rek’o drugačije, ali takav pravopis, jedan mu pročit’o rukopis kao ironično pisanje o opasnim, ili Opakim, vremenima. Kad prošla Opaka vremena video da su sva vremena za novinara opaka, svaka vlast od medija očekuje samo da beleže šta Oni vele, novinari koji shvatili koja im uloga, i to funkcioniše i trakelja, kao i sve natraške i naopako. Nekako nije razumeo te zakonitosti, nastavio da, na svoj način, Gleda i Opisuje, vele prepoznatljivo minimizira i detronizuje sav taj partijski bašibozluk koji se tako državnički ponaša i vlada ko da je proš’o sve i svoje konkurse. Nije bilo da mu to pisanje prošlo bez da je zapaženo, recimo, ajde i to, a šta bi drugo, zapiše, pokojni kolega Uroš Komlenović mu na tu temu, i biće uz pivo, rek’o, da mu je on urednik ter’o bi ga da piše svaki broj. Bilo i drugi komplimenata, Danica Drašković kolumnistički, taki’ reportaža sa saborovanja na Ravnoj gori, zapisala da je pijan, bilo još ti’ što rekli da je običan lajavi krelac. Kako bilo, i kako biva, može se reći da mu pisanje nailazi na to dopadanje kod čitalaca, to što radi jedino se i naročito i ni pod razno ne dopada onima koje uzima za temu.

Zbog taj habitus, jašta nego kurziv, dešava mu se, na neki događaj, na te manifestacije i druge zanimacije, da ga prisutni pitaju, ‘Oćeš li pisati o ovome, eto unapred se raduju. To naročito pitaju, kad bi o tome pisao, oni koji bi mogli biti tema. Tako kad ono bio u Makišu, na godišnjoj proslavi policije, ono kad je ministar policije Jočić, pod punom frizurom, marševskim korakom krenuo iz kornera, jedan policijski general, posle na taj koktel sa muziku i još koječega, mu priđe i upita, ‘Oće li pisati, jedva čeka da pročita. General se toliko interesov’o da l’ će pisati da mu dao i svoja avion-kola da ga bace od Makiša do autobuske stanice. A onaj Velja Ilić, što bio ministar, i što se njega tiče, može jašta i jopet, kad bi ga video samo bi procedio, Opet ti, pa bi stao da crveni, menja boju, da ga tako ministarski fiksira da to bilo mnogo i baš neprijatno. Da ga fiksiraju, i to da se smrzne, znali i drugi, jedino mu Matija, pa naš pesnik i naš akademik, gore u vladike Lavrentija Soko Gradu, priš’o, pohvalio rukopis, i pit’o, Nećeš valjda i o Ovome na Onaj način.

Ima i da, na promociji mu knjige u taj Zrenjanin, G17 Ivana Dulić rekla da joj, dok bila ministarka, i dok izvodila ministarske radove, jedna od glavnih briga bila da na terenu ne opazi tog novinara, i da mu ne bude tema, a jedan socijalista, što ga ovo Pomirenje stavilo da bude veći od velike kilaže, u kampanji svoje partije, kad ga video Kako gleda po prisutni, ‘ladno mu i preteći rek’o, ‘Oćeš da pišeš p… ti materina.

Tu, jako i privatno, bio na obeležavanju kraja berbe vinove loze jednog podruma vina. Sve bilo, takorečeno, u slavu vina, bila i jedna što predstavljena kao princeza, lični potomak Mona Lize, balerina, glumi, peva, govori italijanski, engleski, ruski, pa srpski njet. I baš kad je predstavljali, jedan što bio neki k… u tu politiku, i što sad edukuje na taj Megatrend, uz’o pita, ‘Oćeš pisati o Ovome, neće pisati, odgovori, i on živ čovek, treba se sve to slegne. Samo što se izmakne, i to lično sa Domaćin od sve to vino, izmaglica, Rajski rizling, vidiš dokle treba, ona Princeza stade promiče, natakari se još jedan sa to pitanje, ‘Oćeš pisati o Ovome. Ali bi što biva, naiđe Onaj Žika Šarenica, ‘bem ti, Najveći brend Nacionalne televizije, Domaćin od vina sve ostavi i ode za taj Najveći medijski srpski brend. Kud će, šta će, novinar, da mu se sve to slegne, upade u društvo sa harmoniku i to ćemane, Matija mu, akademik ajme, samo reče, Čulji uši, i na Višnjičica rod rodila dodade veliku i crvenu dinar paru da okiti instrumente.

Pre tog, jako i privatno bio skroz poslom dole u Blacu, oko šljiva i po ličnom pozivu predsednika dole demokratske opštine. Daleko Blace, ali dole demokratski predsednik rek’o da lično poziva, da se mnogo raduje, da plaća benzin, da plaća hotel, da ima od novinara kupi knjige, kupio bi i pre, al’ nije znao kako. I novinar ode dole daleko prisustvuje manifestaciju sa šljive, lično preda i deset svojih knjiga, koje demokratski predsednik obeća hitno i preko račun plati. Završilo se sve to, izaš’o i tekst sa sliku na kojoj Demokratski predsednik opštine sa ministar mu vojni Šutanovac i ti čokanjčići sa rakiju, novinar uz’o pozove, pita, šta bi za one knjige koje Predsednik mnogo voleo kupi, pozove i drugi put, odgovor isti, sekretarica veli, Predsednik neje tu.

Tako to biva, sa taj pos’o, sa ‘Oćeš li pisati, sa Sve. Dok se premotav’o oko ovo pisanje pade mu da bi trebalo da urami reprodukciju slike Mačke Vladimira Dunjića na kojoj je jedna mačka pored ispružene haljetak devojke. Zašto, zna on Zašto. Javi mu se i Pačeta, pita, Javlja li se Onaj što uz’o bude Srbin, jok i jaštaht, čuo, tako rek’o, da je u pitanju Zamor prijateljstva, tako ti je u ovije život Pačeta, nego, kad su kod svega, da mu kaže, ne bilo da se korito kaže tekne, kako rečnici vele, za njega je to tekme, i tačka.