O Čudu

– Intelektualac – to je kijevski knez Vladimirko koji je u XI veku verovao da: „U naše vreme nema više čuda“, izjavio je Lav Tolstoj i dodao: – A narod i danas kao i u Vladimirkovo vreme veruje u čuda.

‘Ajde da pretpostavimo da je jedno od merila uživanja u životu prisustvo čuda u njemu. Mladi ljudi su skloni da pate zato što njihov život nije dovoljno čudesan. Svi drugi žive zanimljivije – misli mlada osoba. – A mene je, eto, zapao život u pogrešnoj porodici, s pogrešnim narodom, u pogrešnim okolnostima, pod sporednim nebom.

Strasno odbijanje sopstvene okoline često vodi u osećanje nerealnosti. Takvo uznemirujuće osećanje nerealnosti dobro je izraženo Morisonovim stihom: „Ljudi su čudni kada si stranac. Lica su ružna kada si sam.“ Sličan strah od nerealnosti sveta i drugih ljudi oseća se na Ensorovoj slici Autoportret među maskama ili u Felinijevom filmu Đulijeta i duhovi. Brojni naši pisci, možda pre svih Svetislav Basara, često se žale na deficitarnost realnosti u Srbiji. Na te primedbe, koje mi ni samom nisu bile strane, moglo bi se odgovoriti da se ni stvarnost ni čudesnost života ne dobijaju tek tako na dar, već da zavise od onoga što se u njih uloži.

Kada sam bio u gimnaziji, verovao sam da mašta treba da kompenzira nedostatak čuda u svakodnevnom. Moja mašta je pripadala bramanskoj kasti, dok je moja biografija pripadala kasti nedodirljivih. Govorio sam „maštam, dakle, jesam“. Želeo sam da letim, da prolazim kroz zidove i da se družim s plivačima u rekama oblaka, a to su, znate, duhovi. Želeo sam da stvari budu, kao u detinjstvu, velelepne i pomalo tajanstvene jer im ne znaš namenu.

Šta se, dakle, promenilo?

Možda se promenilo to što sam objekt svog divljenja svojevremeno tražio na neobičnim mestima, što možda nije najbolje mesto gde čudo treba tražiti. Otkrio sam da je odsjaj sunca na lišću veće čudo od jednoroga. Začudio sam se što su srednjovekovni hroničari čuda zaboravili da pomenu mesec. Čudi me što se TV serija „Nerešene Misterije“ bavi samo nadzemaljcima, a ne i detelinom, koja je takođe nerešena misterija. Robertson Dejvis je primetio da je život „za nas preveliko čudo da bismo dizali toliku galamu oko malih inverzija onoga što mi mislimo da je prirodni poredak“. Rene Magrit je bio iznenađen što ljudi smatraju čudom tele s dve glave kao da nije dovoljno čudo tele s jednom glavom. – Sve je čudo – rekao je Pikaso Koktou. – Čudo je što legneš u kadu i ne rastopiš se kao kocka šećera. I prolazak vremena određuje šta se smatra čudom. Ono što je izgledalo najnormalnije – postojanje države Jugoslavije – sada već izgleda kao nekakvo čudo.

Svojevremeno sam mislio da se realnost i čudo isključuju. Sada to ne mislim. Čuda nisu nužno neverovatna. Prepoznavanje čuda u svakodnevnom (recimo, posmatranje labuda koji kisne nasred jezera) sada smatram okidačem koji čini stvarnost stvarnom. Možda su čudesno i realno jedno te isto. Ovoga leta, među devojkama golih ramena, lako je poslušati savet portugalskog pesnika Fernanda Pesoe i biti „stalno zaprepašten“. Pravo čudo leži u veštini posmatranja „urgentne lepote sveta“.