Novine

Novine otac kupovao nedeljom, čini mi se, u stvari siguran sam, „Novosti“. Zašto, zato što su drugi u kraju, radnička kolonija, tako činili. Nedelja je bila poseban dan, osećalo se to, za užinu nisu bili hleb i mast – ništa bez stvarnosne proze – topole duž ulice bile su baš visoke, otac se, pored, neka bude, rečice koja je delila naselje i igralište, trudio da njegova leja luka bude naprednija od komšijskih. Kako ustanem trk do trafike, nazad, prvi prelistam novine, najava utakmica, Zvezda–Velež, a i Trešnjevka, Čelik, bili prvoligaši, bio i strip, beše li Cisko Kid. Još se sećam velikog naslova na poslednjoj strani, vraćao sam se iz škole, novine kupio kod ulične govornice baš do „Beograd kafane“, kojim je trener Mančester junajteda komentarisao poraz od Partizana u Kupu šampiona: „Ne plačimo za prosutim mlekom“.

Kasnije, kad sam širio vidike, otac meni prepustio izbor novina, bilo je tako normalno da pređemo na „Politiku“, nego kako nego zbog drugih, ukrštene reči, „Da li znate“, još mi u sećanju Brežnjev, Podgorni, Gromiko, Žorž Marše, Naser, Salasije, a bili su tu i Džošua Nkomo, Mobutu Sese Seko, onaj Idi Amin… Još posle, pa za onih „Odjeka i reagovanja“, pa kad su socijalisti besplatno uzimali „Politiku“ na našim trafikama, bacio „Politiku“, i još joj se nisam vratio. U to, još posle, vreme, krajem osamdesetih, počeo profesionalno da se, kaže li se, bavim novinarstvom. I još se bavim, sarađivao u „Novim omladinskim novinama“, radio u „Borbi“, pa u „Vremenu“. Biće da sam zato, zbog drugih, izgradio nestandardan odnos prema novinama, većinu onoga što puni dnevnu i periodičnu štampu, da ne govorim o onome što puni elektronske medije, taj bašibozluk, jednostavno, ne priznajem, dobro, ne podnosim.

Kad su se, dakle, mediji predali Miloševiću, i ostalim minovićima, i ostalim nikogovićima, koja je to borba bila, tako prirodno, i tako to, pojavili se nezavisni mediji. Fond za otvoreno društvo, onaj Soros, ulagao i u lokalne medije, trebalo Miloševića načeti o’zdo, ili će biti da je trebalo pružiti podršku normalnom novinarstvu. Mila majko čega je tu bilo, kad je počelo da se razvija to nezavisno novinarstvo, to se nije moglo savatati, žena direktor, muž urednik, a i deca stasavaju, koja je to borba bila, znam jednog, čuj jednog, borca koji je novcem koji je bio namenjen za mini štampariju kupio plac za kuću. Znam jednog, neka bude jednog, još je taj borac, još je u tom porodičnom biznisu, koji je za te svoje veštine dobio prestižnu novinarsku nagradu.

Dobro, bilo pa prošlo, činilo se da je prošlo, to da je novinarska profesija, to da su novine, totalno obezvređene, to da su se olovke i mikrofona ‘vatali oni koji nisu imali ni za šta drugo da se u’vate. Došle one, pouzdano takozvane, promene. Kad se mislilo da će se i novine, da će se i mediji urediti, jok. Svi postali naši. Ko je kriv, nesrećni i vajni novinarski profesionalci, ili nesrećni i vajni političari i državnici. Ajde, neka bude, da je prvima bio važan ‘lebac, šta je drugima bilo važno, da im daju demokratskog ‘leba. Ukratko, šta ukratko, naširoko, u novinama Miloševića, i ostale miniće, zamenili oni koji su, vele, za pravdu i poštenje, sad ovi što su, vele, za nacionalni identitet plus jašta suverenitet. Ukratko, šta ukratko, oni koji su mrčili o velikim uspesima socijalista, koji su bre pisali o banderama, svetskim zaverama, nastavili pos’o kao pravi profesionalci, još možeš da pročitaš, čuješ, da je rasvetla stigla, da izvini Književnik, i u Gornju Psaču, zašto rasvetla, pa mora biti, ako se kaže svetla, mora biti rasvetla, priznajem, ima tu novinarske logike.

I šta je onda bilo, ko što biva, to se razmnožilo, postalo dominantno, načisto nacionalno, skroz na zadatku i tako to. I šta još, postalo važno, nezamenjivo, idealno, jebote, stotine ‘iljada tiraža, milionski auditorijum, sve postalo vrh, sve postalo strava, kul i jebote, sve postalo klopka, klot frket, kurir, pres, sve postalo jebote, sve postalo bruka. I sramota. Šta ćeš, novine su to. Kako sad da budeš nezavisan kad je sve uterano u to. I ovaj ministar kulture, veli, trideset godina u medijima, u neki frket, rek’o da nije pametan, ali, pit’o, dao dijagnozu, novinari su krivi što nisu nezavisni. U taj neki klot bio i čo’ek koje ne čita novine, ali je vlasnik novina, čovek koga je ministar ministarski oslovaljavao sa Raja, koga ‘teli živog i uspravnog betoniraju, Raja pod poslovnu zakletvu rek’o da je preživeo sve metode pritiska, bombu kao pritisak, ali da nikad nije im’o pritisak od ministar, i da je on, kao takav, samo za poštovanje profesije i zakona.

Još nije ende, ovih meseci, punih pet, štrajkuju novinari valjevskog nedeljnika „Napred“. Nisu se oni nešto isticali u taj novinarski profesionalizam, bili neki prosek, beležili šta koja vlast kaže, ali, ko što biva, držali se svoje nezavisnosti i, ko što biva, mogli bi biti ilustracija položaja novinara. U štrajk stupili pre pet meseci, jerbo je Opština imenovala urednika mimo njihove volje, međutim niko ih ne brenuje, poštuju zakon o štrajku, sve poštuju, dolaze na pos’o, ali ih Opština ne konstatuje, novi urednik sa svoj potencijal udara svoj prosek, kad se piše o događajima u ubskoj opštini, obavezno stoji upski u prefiksu, ali čovek napreduje, nema mu se dogodi, ko što je, po svedočenju ranijeg urednika, bivalo, nema da napiše oktombar, ni pod razno decenbar. I sve na svom mestu, sve bre funkcioniše, vlast vlada, novine izlaze, čitaoci čitaju.

Evo ga i ende, kad sam prijavio tekst za „Vreme uživanja“, pita mene jedan od urednika, naravno omiljenih, Šta je, opet si se zaljubio, ko da prečuh, ali, Kiš, pa Danilo, zapisa, Svaki susret između muškarca i žene započinje ko da je prvi susret na svetu. Samo što kod mene taj susret traje, kao kod novina.