Novinar

Novinar, ni pojma. Pik’o fudbal, pojeziju pis’o, priznajem kao studir’o prava, trebalo vremena da nađem svoj astal, u kafani i inače, što bi moglo da znači i u životu. Novine čit’o otpozadi, pa i kad sam se dohvatio „Politike“, spreda se zanim’o sa „Književnom rečju“, onom iz vremena Gojka Tešića. Totalno netipična priča, ili će, kad je novinarstvo u pitanju, pre biti tipična, zato je, valjda, iz tog incidenta nastao novinar Todorović kao incident.

Televizor gled’o, prvo kod komšije u prizemlju, Panatanaikos–Zvezda, u poluvremenu uštipci i „Čik“ , vesti sa Dušankom Kalanj i, beše li, Zdravkovićem. Svi hteli da budu spikeri. Kao što je rečeno, novine čit’o od „Zvezde“, posle preš’o na Brežnjeva, Kosigina, Gromika… Takozvana unutrašnja politika došla još posle, potpise ispod tekstova počeo da primećujem tek pošto su mi objavljene prve pesme. Tako tipično. Da bi češće video svoje ime počeo da pišem za novine, omladinske. Upoznao pokojnog Juga Grizelja, polemika između njega i Šuvara čak inicirana mojim tekstom. Tek sam kasnije dohvatio Grizeljevu definiciju novinara kao violiniste u kupleraju.

Bez obzira na sve, novinara doživljavao kao sav normalan svet, novinar, jebote, taj piše, kritikuje, drma, čuj, novinar. Posle bilo kao svako posle, na da sam se razočar’o, pa u profesiju. Mada, lično, im’o sreće, kao u svakom incidentu, sarađiv’o u NON-u, up’o u „Borbu“, onu koja je, pretenciozno li je, dala sve što valja beogradskim listovima. Onda „Vreme“, kad me Žarković pozvao u redakciju, osećao sam se kao akademik, francuski.

Mada sam, što se kaže, samostalan u radu, izdvojeno odeljenje, upozn’o kolege, i u prestonici i u unutrašnjosti, naročito dole, do kraja spozn’o šta je to novinar, šta je u profesiji sve, a šta ništa. Hoću reći kad je neko sve, i kad je neko ništa, bez obzira da li drži mikrofon ili beležnicu. Tek toga ništa bilo koliko ‘oćeš, vazdan, sve sam potpis, i to pun, ispod naslova „Pobeda razuma, principijelne i argumentovane politike“. Nije bez razloga novinar bio društveno-politički radnik. Jedan takav mi zapao, neka bude i za oko, čist prototip, u njemu sabrani i Krste Bjelić, ko li ga se seća, i onaj što je u udarnom TV dnevniku gut’o R i ropt’o, i razni mitrići sa prve linije fronta, i ešalon onih sa prve linije obnove i izgradnje… Čovek, kakav čovek, svuda stiže, to objavljuje, to kubiči, to prebacuje, to važan, strukture se otimaju, kola na raspolaganju, stan u vlasništvo. Nema odmora, te predsednik Donje Prćilovice rek’o, te poslanik Gornje Psače, da izvini Književnik, izjavio, naslovi se prestižu, ili će biti pretiču, „Još 350 metara asvalta“, pa naslov „Za bolji život na selu“, sve profesionalno, po kanonu, ima i podnaslov, „Meštanima Prijezdića uručen televizor za postignute rezultate na referendumu“. Čega se taj dohvatio briljir’o, sav iznagrađivan, načisto univerzalan, piše o čemu ‘oćeš, jeste dopisnik, ali to majka ne rađa, to se podnosi, dostig’o sam vrh tzv. hibridnog novinarstva, čovek post’o hibrid. ‘Oćete primer, evo, naizgled bezazlen naslov, „Visibabe u nevreme“, ali kad se majstor dohvati, prinos zagarantovan. Ide pun citat, za antologijske tekstove nema skraćenja: Ni najstariji Valjevci ne pamte da je za Nikoljdan i Novu godinu, a tako je i ovih januarskih dana, sunce grejalo kao u proleće, a da je grmelo i sevalo kao usred leta. Temperature su dostizale i do 15 stepeni Celzijusa iznad nule. Tako blagom početku zime mnogi su se obradovali, pre svega oni koji nemaju dovoljno ogreva, ali i ratari koji su zasejali pšenicu. Neuobičajeno toplo vreme za ovo doba godine izmamilo je visibabe, ljubičice i druge vesnike proleća da procvetaju u mnogim valjevskim baštama i okolnim izletištima. I pčele su počele da izleću iz košnica i u njih unose nektar sa cvetova vesnika proleća… Biće dosta, tekst s početka ’99, kad je ovako o visibabi, može se zamisliti kakav su tretman imali ostali vesnici i nosioci razuma i principijelne politike.

Takav nam se novinarski vesnik i veselnik bio načisto razmnožio, to nije samo poturalo mikrofon, to nije samo beležilo i izveštavalo, to bre učestvovalo u događajima, direktno kreiralo, pomagalo u zaključcima. Veseli potpisnik nije imao sreće da bude takve sreće, incident u nastavcima, da sa takvim kolegama deli sreću svih pobeda u deset preoktobarskih godina. Gled’o i opisiv’o, kad razgaćeni JNA-ovci, ispod suncobrana, tenkovima gađaju tamo, gde tamo, Vukovar, kad Mile Martić namerava da izađe na more, branici svojih ognjišta u Foči polove Aladži džamiju, Slobodan Veliki u Lajkovcu prima jabuku, obilazeći zemljotresom postradalo područje poslužuje se slatkim od smokava, komanduje pratiocima, predsedniku Vlade, načelniku Generalštaba, da pristupe posluženju… To što je njihov patriotski protokol mogao da priušti, to nijedan scenario, kakav Kovačević, još nije ponudio.

Dođe onaj naš oktobar, u novinarskoj branši totalna lustracija, ovaj moj prototip ne da je lustriran, ko da ništa nije bilo i dalje kubiči, i to prestonički, vidim dobar i sa reformistima i sa legalistima, šta dobar, poštovan, novinar je to, nije da se reformis’o, ali načisto se legalizov’o, nije još doš’o do vesnika proleća, ali tu je. U mene, kad ne može umene, nešto ne ide, šta ću kad sam incident. Tu i jako desi mi se tekst o ocenjivanju u Demokratskoj stranci, namesti se da izađe u broju po ubistvu premijera. Nisam ni video novine, kad zove jedan što je pomenut, jak čovek u lokalu, predstavlja se kao demokrata, ima i funkciju, više funkcija, predstavlja se, čuj predstavlja se, takva mu jedna od funkcija, i kao novinar. Nisam stigao ni reč da kažem, on će, znam li šta radim, jesam li najpametniji, pa pokazaće on meni, zna on da čita između redova, pa ne da će mi pokazati, pa ovakav sam, pa onakav sam, pa sram me bilo, kome ja to, pa nisu oni socijalisti da se zajebavam sa njima, ima da me nema, što sam pis’o pis’o samo da me sretne, znam li ko je on, koje, i tako 19 minuta i još sekundi. Kad se demokratski ohladio, usledila je još jedna istominutna tortura. Eto, pa budi novinar, budi incident.