Nedeljna katastrofa

Nedelja, lep novembarski dan. Hoću da slušam klasičnu muziku na televiziji, imam je na dva kanala. Uključim televizor, ali se na ekranu velikim slovima pojavi SAMSUNG, pa se ugasi. Pokušam ponovo. Isto. Pogledam onu crnu kutiju na kojoj piše 3D. Nikada neću zapamtiti koja crna kutija služi za šta i kako se koja zove, ali znam da to ima veze sa kablovskom televizijom. Zelena lampica kao da mi kaže: kod mene je sve u redu. Palim, gasim, proveravam žice pozadi, čvrsto su pričvršćene. Pronađem u imeniku broj mog operatera za kablovsku televiziju. Snimljena poruka me obaveštava da je nedelja neradni dan, te da će mi se već neko ko je dežuran javiti. Saopštava mi se da su moje mišljenje i želje važni. To traje u nedogled.

foto: katia grimmer-laversanne

Dobro, pomislim, muziku mogu da slušam i na Jutjubu. Odem do računara, uključim ga, hoću da odem na internet. Ništa. Nema konekcije. Bacim sada pogled na crnu kutiju iza mog desktopa. Čini mi se da sve što treba ljubazno zeleno svetluca kao obično.

Već pomalo očajan okrenem broj majstora koji mi popravlja kompjuter. Možda on može da mi pomogne. Javlja se automatska sekretarica: „Biću vam rado na usluzi sutra, u ponedeljak, od devet sati…“ Setim se da verovatno inače ne bi mogao ništa da uradi, televiziju i internet imam preko istog operatera.

Kako je krenulo, neraspoložen odem u kupatilo da proverim da li bar ima vode. Ima! Operem ruke. Volim da perem ruke. Uživam u tome. Možda u toku dana isuviše često perem ruke. Prema Frojdu, to je znak da me grize savest. Ne mogu da se setim zašto bi me grizla savest. Nesrećan sam, nervozan. Nemam televiziju, nemam muziku, ne mogu da čitam vesti na internetu. Katastrofa! Da se prošetam? Kakav sam danas baksuz, mogla bi struja da nestane kad budem u liftu.

Kad sam bio dete, imali smo lavore i dva bokala, jedan sa crvenim šarama za toplu, drugu sa plavim cvetovima za hladnu vodu. Ona se donosila sa pumpe u dvorištu, grejala na šporetu. Kroz grad je tandrkala čudna naprava, veliko bure na dva točka, vukao ga je krupan čovek veoma tamnog, gotovo crnog lica sa velikim brkovima, koji je prodavao vodu.

Imali smo čudnu kadu u kojoj je bilo ugrađeno ložište. Kada bi bila napunjena vodom, naložila bi se vatrica u toj njenoj peći. Sećam se prijatnog pucketanja vatre i u kaljavim pećima u sobama, u ognjištu u kuhinji.

Za leto smo imali hladnjak. Led u obliku greda donosio je takođe tamnoputi momak, ali mlađi od prodavca vode i uredno obrijan.

Klozet je bio u dvorištu. Pored svih kreveta stajali su ormarići koje smo zvali nahkastle, a u njima noćir.

Jednog leta išli smo na odmor u Sloveniju, u Rimski Vrelec. U našoj velikoj sobi na stolu sa mermernom pločom stajao je naročito lep bokal i veliki lavor, u ormariću kraj kreveta noćir od porculana.

Živeli smo sasvim srećno bez televizora i kompjutera, vodovoda, klozeta u stanu i električnog frižidera. Posle je usledila katastrofa koju su prozvali holokaust, ali to je druga priča. Za ovu imam hepiend.

Odlučio sam da ipak krenem u šetnju. Navukao sam mantil, stavio kačket na glavu, uzeo kišobran. Sići ću pešice sa mog šestog sprata, videću da li da se usudim da koristim lift kada se budem vratio.

U hodniku sretnem mladog komšiju i izjadam mu se. Pita me da li može da pogleda. Može.

Prvo je iza računara primetio da neka žica, koju ja nisam video, visi. Lako ju je namestio i rekao da proverim da li sada radi internet. Radio je. Zatim je otišao do televizora i uzeo oba daljinska upravljača, jedan od one crne kutije, i počeo da kucka po dirkama. Slika se pojavila. „Vi ste nešto slučajno isključili,“ kaže mi uz osmeh. Objašnjava mi kako te dve stvari nemaju veze jedna sa drugom i kako je baš čudno da su se preklopile.

Tako je to sa katastrofama, pomislim, uvek se nešto čudno preklopi.

Počnem da se zahvaljujem mladom komšiji, on reče da se žuri i ode. Sav srećan što sam izbegao nedeljnu katastrofu bez televizije i muzike, otišao sam da perem ruke kao da sam ja uspešno majstorisao.

Kako bi lepo bilo kada bi prave katastrofe mogle da se prebrode na tako jednostavan način. Nažalost, ne mogu.