Nebo nad Lezbosom

Moja bivša sustanarka i ja provodimo septembarsku nedelju na otoku Lezbosu u gradiću Molivosu. Naša simpatična stanodavka Marija za dobrodošlicu ispekla nam je kolač. U apartmanu osim širokog bračnog kreveta imamo sofu i terasu. „Spavaćemo napolju“, odlučuje Nele, pa izvlačimo naš dupli matrac na terasu. Em je pun mesec, em se odigrava poluzamračenje. Ima li čega lepšeg nego da se na grčkom ostrvu spava pod vedrim nebom?

Ipak ne smemo da spavamo na balkonu, kaže Marijin muž, koji iznajmljuje bicikle. Mršteći se uzimamo ih od njega, koštaju nas osam evra na dan. Predveče ih vraćamo Mariji. Ona nam zaverenički malo udaljena od supruga mahne rukom da priđemo i šapne: Girls, look, you can sleep on the terrace. But don’t tell my husband! Jedva se uzdržava od smeha, pa sve tri stojimo smejuljeći se kao tri učenice koje su tajno popušile cigarete u školskom dvorištu.

U međuvremenu je na naše pametne telefone stigla vest da je i inače prepun logor za izbeglice Morija na Lezbosu izgoreo. Oko 5000 ljudi na ovom ostrvu je sada bez krova nad glavom. Prijatelji pitaju na Votsapu: „Jel vi primećujete šta se događa na Lezbosu?“ Mi odgovaramo: „Ne. I mi sve saznajemo onlajn.“ Nele je otišla negde u provod, a ja ležim na našem madracu na terasi i prebiram misli.

Kako, dakle, stoje stvari: Dok je za mene kao turistkinju vrhunac sreće da spavam pod vedrim nebom, nekoliko kilometara od mene hiljade ljudi je ostalo bez ono malo krova nad glavom. Da li je u redu da se ja kao zapadnoevropska turistkinja odam svom turističkom uživanju, dok se na istom ostrvu odvija takva tragedija? Danas, godine 2016, ja sam turistkinja, a pošto sa Nele govorim nemački, i mene smatraju Nemicom. Krajem 1992. godine i sama sam bila izbeglica iz Bosne. Sa stotinama drugih izbeglica sam satima sedela u splitskoj luci i sa svojom porodicom čekala na mogućnost da nastavimo put za Austriju. Bilo je to vreme pre mobilnih telefona, kupovale su se telefonske kartice da bi se iz govornica zvala rodbina kod kuće i u inostranstvu, da bismo ih obavestili da smo živi, da smo još uvek na putu, da se dogovorimo kojom ćemo rutom da nastavimo.

I u Splitu je krajem jula 1992. godine sigurno bilo turista. Šta li su oni tada mislili u svojim hotelskim sobama? Da li je njihovo letovanje ometalo što smo mi izbeglice okupirale luku? Da li ja, sada evropska turistkinja, smem da uživam u zvezdanom nebu svesna masovnog beskućništva u neposrednoj blizini? Kako ono beše kod Kanta: zvezdano nebo nada mnom, moralni zakon u meni? Da li ja kao Evropejka snosim moralnu krivicu za trenutnu izbegličku krizu? Ama da, sasvim sigurno. Svi mi saučestvujemo u strukturalnom nasilju, bez izuzetka, već kada u H&M kupimo majicu made in Cambodia za deset evra.

Kad se jednom izbeglice sa Lezbosa budu osvrtale unazad, da li će se pitati šta su beskorisni turisti radili dok su oni masovno ostajali bez krova nad glavom i bivali prepuštani svojoj sudbini? Ili će ih biti baš briga za te turiste sa Lezbosa, kao što je nas jula 1992. godine bilo baš briga za turiste u Splitu.

U neko doba san me je spasao od misli koje su me proganjale. Nisam ni čula kada se Nele vratila.

Prodavačica u radnji sa suvenirima se žali da je sezona katastrofalna. Turizam je propao, stanovnici Lezbosa su na rubu očaja. Odlazeći, Nele i ja kažemo: Good luck.

U taksiju prema aerodromu vozač počinje da priča o izbegličkoj krizi: Yes, I understand that people need help. But if somebody comes and wants to break into my house, I have to protect myself. You know what I mean? What would you do if somebody comes into your house and puts his foot on your table? Ostajemo mu dužne za odgovor.

U luci pijemo kafu. Tu je usidren veliki ratni brod. Pitamo se da li su na jednom od trajekata koje vidimo privremeno smeštene izbeglice. Ne znamo. Pljušti kao iz kabla.