Nastavnica

Ove godine proslavila sam svoj malecni jubilej u prosveti. Nastavnica sam duže od pet godina, a pošto se za taj simbolični staž ne daje nikakva jubilarna nagradica, moram da se zadovoljim mudrošću koju sam stekla. S vremenom naviknete na to da love jednostavno nikada neće biti dovoljno i da to nikakve veze nema sa vašom srećom. U narednih trideset godina.

Dok vas još uvek posmatraju kao mladog nastavnika, kome entuzijazma i ideala ne manjka, od vas se očekuje da određene stvari jednostavno prihvatite jer niste u školi baš od juče. Nakon što dovoljno puta ignorišete savet starijih kolega, koji su posvećeno i roditeljski ponavljali: ,,Beži odavde dok još imaš vremena” – shvatite! Odjednom vam je potpuno jasno da vam pomoći nema i da ste ga za ovaj jedan život ugasili u vlastitom narcisoidnom poslanstvu, prema kome ste baš vi ispaljeni na ovaj svet da radite ono što nikom stabilne mentalne slike ne bi palo na pamet.

Kao i svaka druga profesija, i nastavnička je osmišljena sa jednim opasnim zadatkom – kako da svoj poziv obavljate etički savesno i u dosluhu sa srcem, a da u isto vreme uložite sav neophodni trud da u potpunosti ne prolupate. Obrni, okreni, nezavisno od iskustva i znanja, svaki nastavnik će vam reći da je najsrećniji u svojoj učionici. I kada se zaista događa, ta sreća je potpuna. U toku školske godine, vaša tolerancija na buku osvaja nove razmere. Ushićeno otkrivate kako možete jedan isti izveštaj napisati na sedam različitih načina, a da vas niko ne upeca. Uživate u izmišljanju izgovora zbog kojih iznova počinjete da pušite (istinita priča). Naučite da pregledate pismeni iz prve. Oguglate na snove u kojima ništa niste obnovili za kontrolni zadatak iz baš vašeg predmeta. Kako se dan primiče kraju, obavezno svoje bližnje maltretirate prepričavanjem sudbina sa kojima se svakodnevno srećete. Naposletku, čak i ako ste vešti ćutalac, određene traume obično zagrme na Svetoga Savu, kad im vreme nije.

Svaki iole ozbiljan nastavnik još na početku nauči šta sve treba da učini da bi sebe ogradio. To ograđivanje mora biti kompletno, inače svaki pogrešan korak vodi pravo u ćorsokak. Prvo se ograđujete od učenika, onda se ograđujete od njihovih roditelja, potom se ograđujete od uprave, naposletku, naravno, od inspekcije. Ne dao bog da vam inspektor kaže da ste nešto preskočili da upišete, da vam je rukopis ružan ili da vam je priprema, uprkos solidno održanom i krajnje izveštačenom času, napisana traljavo i amaterski. Kada se čitava skala ograđivanja sprovede po propisu i kako dolikuje, nastupa faza u kojoj se lagano ograđujete od sebe samog i naprasno osetite da ste postali nedodirljivi. Tada počinju beneficije univerzalnih razmera i vaša sloboda u kuli od slonovače naliči gotovo na pesničku.

Ukoliko imate sreće da se na vaše mesto nije nameračio tatin sin, partijski poslušnik ili kakav igrač bez skrupula, uspevate da pobedite sistem i na finjaka se u isti ušuškate za stalno. Šerpe, brushaltere, posteljine, testere parfema i oriđiđi naočare rastežete u bezbroj sindikalnih polurata. Reforme vas delimično opterećuju jer se ni u ovoj školskoj godini nisu stekli izvrsni uslovi za njihovu celokupnu vaspostavu. A od štrajka i odmazdi ne morate da strahujete pošto ste se uspešno uvalili u profesiju u kojoj je pobuna, bez obzira na okolnosti zahteva, apsolutno u praksi neostvariva. Nema potresa, nema cimanja, sve ti do Banata i tesno i ravno. Zagradili ste se u svom kamenjaru, a cenu iskoraka nemate od čega da platite. Vazduha donekle ima.

U međuvremenu, možda poželite da postanete nastavnik preduzetnik ili nastavnik programer. Uvalite se honorarno u kakav zavod, trenirate ostale kolege kojima je pun kufer zahteva za bodovima za stručno usavršavanje, pa isključuju kamere i mikrofone da bi usisali stan dok ih vi obučavate za plovidbu kojom se gordo otisnula naša hibridna lađa. S vremena na vreme otputujete, vidite kako to rade neki drugi ljudi bolje od vas i obećavate sebi da ćete se boriti sa vetrenjačama dok vas ne pojedu plesan, mahovina i šaš.

Katkad, iz daleka, začuju se kolege koje su ostale na vetrometini. Njihov krik o važnosti klasičnog obrazovanja izbledi u dubokoj tišini nakon iscrpljujućih nastavničkih veća. Pomno računaju proseke i principijelno rade i u avgustu. Oni i tokom raspusta drže čas i hvala bogu na tome – niko im ništa ne može (iskreno poštovanje). Dabome, i njih je sve manje.

Početak raspusta razvejava pitanja kao vetar kesu. Hoće li ostati iko da prevaspita đecu? Da li ćemo tako važnu ulogu prepustiti ekranu ili hologramu? Da li će biti norme ili ponovo tri škole? Kakva je stvarna priroda komunikacije roditelja sa ustanovom? Hoćemo li pokušati da odgovorimo? Ili ćemo se, po dobrom, starom običaju, dovijati kad nas kataklizma posred srede spuca. Možda su nastavnička golubija srca glina koja mora da se spljošti u vrtlogu nekog novog doba u koje smo zakoračili? A možda to zaista u toku leta uopšte i nije bitno. Srećan raspust svima koji slave, u zdravlju da se odmorimo!