Naše more

Šta reći prijateljima kada vas pitaju, zato što imate iskustva s tim, da li da pokušaju da odu na nekadašnje „naše more“? Pošto od bilateralne saradnje na labavljenju viznog režima i dalje nema ništa, sužen je izbor onih koji mogu da odu na ono more na kome su letovali u prošlom životu, u vreme kada je to što i Crna Gora ima nekakav deo te obale bilo samo nevažan podatak slučajno dobijen od jedine drugarice u razredu koja je odlazila u nekakve Bečiće… Van kategorije su najpre oni čija porodica živi tamo negde, i kojima nije bilo teško da čekaju danima na smenu pred hrvatskim konzulatom jer, napokon, poslednjih godina mogu legalno da posećuju Hrvatsku. Druga grupa su ljubitelji, oni koji su dočekali da život počne ličiti na normalan, i nekim čudom imaju vezu ili nekakvog posla zahvaljujući čemu mogu da isposluju ausvajs da pređu tu granicu na nekadašnjem zajedničkom autoputu. Treći su entuzijasti u pionirskim pokušajima turističke suradnje.

Početnicima se preporučuje Istra. Tamo su nas najbolje podnosili i pre. Tako je izgleda i sada, u izmenjenim okolnostima. Realno je pretpostaviti da bi se veoma malobrojni uputili tamo svojim kolima, čak i ako to mogu, jer je nekako opravdan strah da će YU tablicama na hrvatskim cestama češće pokazivati srednji prst nego što će im trubiti u znak pozdrava, mada ima recimo Novosađana sa dobrim iskustvom u takvoj avanturi. Autobus je razumno rešenje. Otkada je konačno ukinuta razmena putnika-talaca na ničijoj zemlji, a formalne provere dokumenata odavno uljuđene, to putovanje više i nije prenaporno (onima koji pamte putovanje preko Mađarske nije nikada ni bilo). Kada vetar u onoj pustari Batrovci/Bajakovo prestane da duva a počne da puše, vi ste pet sati autobuske vožnje (kolima neka tri i po sata) nadomak vrata Istre, Učke, najvećeg tunela u ondašnjoj velikoj državi i mom malom životu. Prolazak kroz taj tunel nikada nisam htela da prespavam. Ne činim to ni danas.

Ako, dakle, nekako stignete tamo, kako da se ponašate? Da li da odate da govorite ekavicu, ili da se pravite mutavi, izbegavate prodavnice u kojima morate da tražite od prodavca ono što vam treba, a u kafani da naručujete samo jela i pića čiji nazivi nemaju istočnu i zapadnu varijantu? Polovična rešenja poput traženja „kruha“ s beogradskim izgovorom, što vam ponekad preporučuju ljudi koji tamo žive, mogu učiniti da se osećate pomalo čudno, kao da nešto kradete. Šta god radili, savršeno je jasno da ste iz „istočnih“ jezičnih krajeva ma koliko se uzdržavali od „brektanja“ (uzgred, tek kad odete negde gde ne vole da čuju „bre“, shvatićete koliko ga često izgovarate!) i makar sve tražili u dekama umesto u gramima – stoga se opustite. Naši zajednički problemi u sferi su psihologije trauma, ne u sferi verbalnog opštenja. U početku ćete svakako osećati malu nelagodu dok s one strane pulta overavaju vaše poreklo, no hrabro zatražite ono što hoćete, budite ljubazni… ništa se neće desiti. „Izvolite. Želite li još nešto, gospođo?“ reći će žena za kasom, na hrvatskom. „Ništa, hvala vam. Do viđenja“, uzvratićete vi na srpskom. Ako uhvatite sebe da ste silno koncentrisani na to da delujete nekako drugačije, mada niste sigurni kako to „drugačije“, valjda manje srpski (!?) – ne stidite se. Mnogi odande još misle da na beogradskim ulicama jedu ljude koji govore ijekavicu.

U julu i avgustu, ili u sedmom i osmom mjesecu, ili u srpnju i kolovozu, ulicama uglavnom šetaju turisti trećerazredni sa stanovišta ma kakve poželjne turističke ekonomije, glumeći špic sezone: Nemci koji čuvaju prošlogodišnje gajbe union pivskih flaša da bi ponovo pazarili u novootvorenim segamega-diskontima, a u restoranima naručuju pomfrit i bez zazora pilje u obližnje tuđe tanjire sa morskim specijalitetima; Italijani koji po ovdašnjim restoranima ležerno spuštaju pileće kosti na stolnjak pored tanjira na sve traže „skonto“ i čija se deca dernjaju i besne gore nego naša; silan svet iz bivšeg Sovjetskog Saveza koji je nedavno konačno dobio pasoš i pravo da ode preko vlastite granice (njih ćete retko videti u restoranima); poneki Srbin, mahom kod familije na kazanu, tiši i pristojniji nego ikad. A na državnoj televiziji ćete najmanje deset puta dnevno čuti kako je princeza Karolina bila u Dubrovniku i dobijaćete redovno obaveštenje koliko je desetina tisuća stranaca toga dana, rekordno naravno, prešlo granicu Hrvatske. Ne kaže se koliko ih se i zadržalo u njoj i koliko su para planirali tu da ostave.

Bogata hrvatska ponuda pati od hroničnog odsustva svake zabave, pa tako u Rovinju na primer nemate nijednu diskoteku, nijedan kafić po meri današnjeg mladog sveta koji bi negde na moru hteo pošteno da se provede i da ima na šta da potroši džeparac. Infrastruktura po kampovima izgrađena je još u doba zajedničkog socijalizma, a iz tog perioda su i stolice i stolovi po deprimirajuće ružnim salama za ručavanje, pa i hotelima, osim u ponekom privatnom (za koji ćete reklame često naći po novinskim rubrikama o privrednom kriminalu zbog hroničnih sporova povodom vlasništva). Imate na raspolaganju divnu prirodu, divnu hranu i divne uspomene ako ste nekada išli tamo. Biti ponovo na hrvatskom moru za takve je poput nekakvog hodočašća.

Na plaži i u gradu svakako ćete sresti prijazan svet, kao i svugde. Ljude koji govore nešto drugačije od vas a koji će vas tretirati kao i svakog pristojnog poželjnog turistu, a ne kao da ste iz grupe o kojoj se pučanstvo svake predsezone u Dnevniku izražava u neprirodno visokom procentu (preko 90 odsto) kao o „nepoželjnoj“. Neki će vam se i obradovati jer su dovoljno stari da imate zajednička, lepa sećanja na nekadašnji izgled gradova na moru. Desiće vam se i da vam kažu kako nema njima prave zarade od turizma dok se gosti iz Srbije ne vrate na njihovo more, što će vam goditi na onaj nostalgično-tužnjikavi način, i na trenutak vas iznutra napeti toliko da zaboravite kako niste više onaj nekadašnji domaći turista iz srednjeg staleža koji mesec dana godišnje provodi na moru u vlastitom stanu; da zaboravite koliko vas je stalo truda da skupite te novce s kojima ste došli i kako sad brojite koliko ćete kava popiti u kavani u centru u kojoj ste nekada imali svoj sto i u koju ste silazili pravo iz kreveta.

Nekih drugih, manje dobrih dana viđaćete na plaži klince, tamošnje, uzrasta deset do petnaest godina, sa kojima već i razmenjujete poneku reč, dobrosusedsku. Oni će igrati lopte u plićaku u kome će učiti da pliva vaše dete, koje uporno brekće i dovikuje vam koješta na ekavskom. Ti dečaci će mu pomagati da preko stenja izađe iz vode, a vas uljudno čekati da uđete u vodu pa da nastave s pucanjem na zamišljeni gol, kao i sva normalna, dobro odgojena deca. Negde možda šestog dana čućete njihov razgovor dok se sunčaju na metar i po od vas: „E u ovom gradu svega ima, ćoveće, crnaca, pedera… još samo fale Srbi i Židovi!“ Govornik će imati oko petnaest godina, i jedva da je bio prohodao kada se ona država raspala. Po svemu sudeći on i ne zna kako izgledaju ti Srbi koji su uporno, možda i razumljivo, tako nepoželjni u njihovom moru, već je za njih čuo samo iz priče… To vas na trenutak može naterati da možda čak poželite da vam u Crnoj Gori na moru kažu da ste „Srbijanac“, onim naročitim, uvredljivim tonom. Dobro, možda ne baš toliko loše… Srećom te mi, osim rudnog bogatstva o kome su nas onoliko lagali u detinjstvu, nemamo ništa što bi iko poželeo turistički da poseti, ako nije prave i poželjne nacionalnosti. Ko zna šta bi se moglo čuti od naše dece, potomaka precenjeno gostoljubivih „nebeskih“ domaćina.

Dakle, da li da se odvažite i odete na hrvatsko more, posle svega što nam se svima dogodilo? Ako imate neku magičnu varijantu da dobijete hrvatsku vizu, ako Mesić i neki naš predsednik ikada potpišu nekakav sporazum koji će njihove države ozbiljno da podrže; ako niste previše preplašeni (a podrazumeva se da niste ni na kakvoj poternici čim tako nešto planirate); ako ste skloni da incidente poput opisanog razumete na pravi način i ne naduvavate ih preko njihove stvarne mere i značenja; najzad, ako za iste pare hoćete da izbegnete crnogorske ugostitelje i njihovu ljubaznost… da, svakako to učinite. Od nečega mora da se počne. I naša i njihova deca trebalo bi da upoznaju te oblike života koje ih njihovi starci i matorci sustavno uče da mrze. Plaža uopšte nije loše najgore mesto za to.