Naka

Na crno-beloj, uramljenoj fotografiji, manjeg formata, 10×15 cm, vide se starija žena, povezana šarenom svilenom maramom, i dete, tri-četiri godine, pripijeno uz nju, koje sramežljivo gleda u foto-aparat. U desnom uglu fotografije, ćiriličnim slovima piše – foto Milka, Valjevo. Da, to su on i njegova baba Ruža, koju su svi, pa i on, zvali Naka. Fotografija je poslužila da mu se vrati „memorija sećanja“, da pokuša da složi razbacane sličice iz ranog detinjstva koje su mu ostale u svesti.

Roditelji su mu živeli i radili u gradu, a njega su, sa nepunih godinu dana, dali na čuvanje babi koja nije imala dece. Baba Ruža, Naka je imala muža koji se zvao Ljubo, a iza koga je ostala samo fotografija u uniformi podnarednika. Prvo sećanje ga vraća u 1959. godinu kad je deda Ljubo umro, a on, držeći je za suknju, ide za babom koja oplakuje muža. Kasnije mu je Naka pričala kako je deda Ljubo voleo da ga drži u krilu i govori: „Moj Dragan, moj tamjan!“

Rodno selo roditelja, gde su ga poslali na čuvanje, bilo je Gornja Kokorava, deo Gunjaka, nedaleko od varošice Pecka, odakle se, na jugu, videla Petrina stena, Rožanj, a iza i dalje bila je Drina. Živelo se u zadruzi, zajednička kuća, basamaci od kamenih ploča, kad se uđe, ognjište sa verigama, preko puta klupa na kojoj su drvene vidrice sa vodom za piće. U velikoj sobi, odžakliji, spavao je deda po ocu, Borisav, sa babom Andrijanom. Tu je bila zidana peć, veliki dužni sto, i sinija, sa tronošcima, za kojom se obedovalo. Seća se kako u proju stavlja stari, zreo kajmak, pravi lopticu, grize, dok kajmak, zbog tople proje, curi iz loptice.

Naka je imala svoju prostoriju koju su zvali sobica: omanja zidana peć, sto, dve stolice, krevet sa slamaricom i perjanim jastukom. Spavao je sa Nakom; leti su se pokrivali šarenicom, tkanim ćilimom, zimi guberom, pred spavanje baba bi očitala molitvu, on bi se prekrstio. Na drugom krevetu su spavali sestra i brat od strica, koji su negodovali kad bi mu Naka, koja je imala svoj vajat, krišom davala narezanu pršutu, koju su zvali suvo meso, jabuku ili krušku.

Seća se i neprijatnosti, kad je vrištao, a baba Ruža rekla „spao mu vrat“. Poslali su po deda Pauna, u Đuriće, koji je došao, gurnuo mu prst u grlo i „namestio“ vrat. Druga „neprijatnost“ je vezana za spremanje večere. Naka je na svojoj peći spremala podvarak, i pred kraj stavila kajmak, ali on nije voleo kad se kajmak rastopi u ljuspice, vikao je: „Nemoj stavljati kajmak“… Baba je stavila kajmak i on je pobegao, u predvečerje, preko šume i potoka, kod babe po majci, koja je živela na drugom brdu…

U zadruzi su svi, pa i najmlađi članovi, nešto radili, njegovo je bilo da, sa drugom decom, čuva ovce i krave. Baba bi mu u drveni čanak spremila luka, slanine i hleba, da prezalogaji, a on nije dao ovcama da prave zijan. Ostala mu slika kako čuva ovce u Radojčinoj njivi i sedi, pod velikom dženarikom, na međi sa Osojem. Udari letnji pljusak, tad je, prvi i jedini put, video da kiša dovde pada, a odavde ne pada.

Najbolje je bilo leti, tad su bile i žetve, po sto žetelaca, napred momak i devojka, prožinjaju, graniče kojom širinom žeteoci da žanju. Njegov zadatak je bio da raspostre uže na koje bi se stavljala požnjevena pšenica, koja je vezana u snopove. Bio i na vršaju; kad dođe „mašina“, muvao se oko slame, pleve, punih džakova pšenice, dodavao ovo ili ono.

Deda Borisav je bio bunardžija i poznat kalemar, tako da su imali raznog voća. Od trešanja, koje su bile ogromne, belice i ruštavci, dudovi, beli, crni i murgaši, maline, divlje kupine, jabuke, petrovače i ilindnjače, a tek kruške, velike kao stabla trešanja, sa ogromnim krošnjama; najukusnije su bile valjevke, pa vodenjarke, mednice, leskovčanke, lubeničarke, takuše… Paradajz je stizao kasnije, i deca bi ga, čim zarudi, brala i sakrivala u slamu da sazri. Nezgoda je bila ako ti drugo dete otkrije skrovište i pokupi paradajz. Za leta se išlo i u pečurke, brale su se bele gljive, zeke, rujnice i medvedare, kako su zvali vrganje. Naka je njegove medvedare sekla na listiće i sušila na lupatku, dasci, zimi je dolazio čovek koji je to otkupljivao.

Pamti da je išao sa babom na vašar, za Trojice u Gunjake, centar sela zvali Kod škole, za Prorok u Pecku. Kad su išli u Pecku, u Mirosavića voću ga ujeo stršljen. Kad je pošao u školu, vraćaju ga roditeljima, u grad, ali, svaki letnji raspust je provodio kod svoje Nake, sve dok ona nije obolela od neizlečive bolesti. Majka je majka, pa je, plašeći se bez razloga, prestala da ga šalje u selo.

Posle nekoliko godina Naka je umrla, sahranjena je pored muža Ljube, iznad vinograda, u proplanku u šumi. Nedavno bio da poseti Nakin grob, ima mesta pored nje, sa desne strane!