Nagrada

Otkako me se nije setilo za nekoliko uzastopnih trinaestih majeva, izgubio sam prvo svaku nadu, a onda sam i zaboravio. Nagrade su ionako, mislio sam, tek nešto oko čega zemljani pjesnici jedni drugima čupaju guščija pera iz trtice, kad se ne svađaju oko stanova i uredničkih mesta. Jest, jednom mi je moja sarajevska raja dala neko priznanje, ćisto psiićki, bez para, pa sam zijanio nekoliko tura pića što će mi kasnije biti uzeto kao otežavajuća okolnost: kod onih njihovih zato što sam ja i kod ovih naših zato što su oni. Ah, da: imam napismeno i da sam bio najopušteniji, most laid–back, član jedne davne grupe međunarodnih posetilaca u SAD; ta mi je diploma naročito draga jer je konkurencija bila žestoka.

Nisam ništa ni slutio kad me je Stojan zvao da se izokola raspituje za moju kraću biografiju („si-vi“), jer da mu „nešto treba“. Napišem mu standardnu verziju koja počinje sa „rođen sam u siromašnoj, ali poštenoj porodici prosvetnih radnika, od malena sam bio proganjan po nenarodnim režimima, a zbog mojih naprednih stavova…“ itd., kako to već ide. On ništa, ali se posle javila neka užasno simpatična cura da me pita za broj žiro-računa. To dajem odmah, jer se s njega ionako nema šta skinuti. E, tu nekako pade i 12. mart i ja lepo zaboravim na sve to, jer sam se o jadu zabavio i radio kao crv. Vesti sam slušao samo dok ne počne Irak; dalje me nije ni zanimalo, nije moj sektor.

Kad, dok si rek’o „bebapopović“, počeše da pljušte čestitke na SMS i elektronsku poštu: kao „u prave ruke“, pa „konačno“, pa „da platiš turu“ i to. Zainteresujem se malo, kad ono imam šta da čujem: ono što se nekada zvalo Oktobarska nagrada, ni manje ni više; idi! Au! kažem sebi: u životu nisi pucao na više od Plakete bezbednosti za 13. maj, a snašlo te ovo! Ozbiljna stvar, kad se setim ko je sve dobijao Oktobarsku nagradu dok je nešto značila; sve ozbiljan svet, šta ću ja tu? Pomislio sam da li da se odmah odreknem, ama nije lepo: već objavili ljudi, gđa Rada je fina žena i bilo bi nepristojno svakako, otrpeću to nekako.

Skupimo se mi tamo u onu subotu; imam šta da vidim: predstavnici Države i Crkve, dva generaliteta, vojni i policijski, predstavnici svih Staleža, uključujući i sirotinjski (tj. ja i moj stalež novinarski). Dok smo čekali da nam gđa Rada dodeli nagradu, atmosfera je bila kao kad deca iz osnovne škole čekaju pred ambulantom na vakcinaciju Di-Te-Per, ono što boli, sećate se. Preživimo i to, kojom prilikom me je jedan potpredsednik vlade izljubio bratski, kaže „demonstrativno, inače ne volim da se cmačem“; vidim ja kud to vodi, ali je kasno. Spasosmo se nekako i od te svečanosti i pobegosmo kod nas u „Pravu Maderu“ da odahnemo. Tu je moj direktor Žarković čak platio turu pića, sav srećan što ne mora da mi povećava platu narednih nekoliko godina zbog te nagrade.

Odem kod moje mame koja mi celog života zamera što nisam „ambiciozan“ i što sam opušten (laid–back, imam napismeno), pokažem joj onoliku diplomu, lepo naslikanu i pitam: „Dobro, šta sad? Ko je sada lenčuga i propalica?“; ona gleda, misli i posle nekog vremena kaže: „Dobio nagradu, pa se odmah uobrazio.“

Tu ja počnem da razmišljam onako filozofski: znam ja kako transit gloria mundi, bez brige; eno nagrađenih pun Sheveningen, a još se čeka i na red… Padne mi na pamet kako takve nagrade nekako podsećaju na uzimanje mere za mrtvački sanduk: koga se još nismo setili; ajde da damo njemu, nije nikada ništa dobio, a kakav je blesav još će ga neko i ubiti, pa će umreti bez nagrade; a i isticao se u poslednje vreme, skroman čovek, računao na 13. maj, ali je to ukinuto; i u tom pravcu… Utešili me dobri ljudi posle: pusti prenemaganja, i nagrade su za ljude, ajde potroši te pare pametno i sve u redu. Dobro.

Taman se smirim i pomirim sa sudbinom, kad izađu novine i imam šta da vidim: ja, naivčina, žrtva zavere. Namestili mi mangupi. Toga sam se i plašio. U novinama lepo piše kako je tajni žiri – čiji su sastav oni otkrili tek herojskim operativnim radom na terenu – rešio da me urniše tom nesrećnom nagradom, sve u „kaljuzi jalovih koterija“, u okviru „terora male grupe istomišljenika“, jednom rečju „strašan udarac srpskoj javnosti i javnoj reči u Srbiji“. Kuku i lele mene! Znao sam da to neće dobro završiti. Znao sam ja da tu nešto nije u redu; jeste da piše kako sam ja Ceroviću već dao nagradu, pak on sada daje meni, ali se ne sećam da sam ikada u životu sedeo u nekom žiriju. Ali, to je izašlo u novinama koje znaju svašta: eno piše da američke divizije samo što nisu napravile desant na Niš (iz pera kavaljera Ordena za hrabrost, g. Drecuna, novinara u civilu); eno lepo ljudi kažu da smo 7. juna članovi NATO-a; te novine znaju sve što mi nikada ni sanjali nismo, štono reče Hamlet Horaciju onomad. Znaju čak i šta sam ja telefonom pričao; dakle ozbiljni neki ljudi; ako te oni raskrinkaju – gotov si.

Javim se ja na telefon 762 760 skrušeno i kažem da sam član „jalove koterije“, „portparol MUP-a Hrvatske“ i već to što je pisalo po novinama. Bolje je sam se javiti, pola se prašta. Neki momak se odande izviče na mene da jesam li blesav i šta mi je i da se okanem, imaju oni pametnija posla, znaju oni da s kim iz bratskog MUP-a rade i već u tom pravcu. Vidim da sam upao između nekih strašnih sila kao slamka među vihorove: jedni ti daju nagradu, drugi te raskrinkaju, vlast ni da čuje, ne zanima je; takva vremena došla.

A pare od nagrade još ni pipnuo nisam; šta ja znam… posle da odgovaram za proneveru.