Mrđenova gomila

Iskopavanja u Bioču u Crnoj Gori 1997, tik uz kraj kanjona Morače, trajala su oko dva meseca. Od oktobra do kraja novembra. Potkapina sa slojevima iz srednjeg paleolita – neosporan znak prisustva neandertalaca na tom području – bila je izuzetno teška za iskopavanje. U Drugom svetskom ratu tu se nalazio bunker (nemački ili naš, nismo pitali), koji je suprotna strana temeljno ispogađala granatama, pa su arheološki slojevi bili poprilično ispremeštani.

Ko nije kopao paleolitske lokalitete ne zna šta je muka. Radi se četkicama ne većim od školskih i zubarskim alatkama, svaki komadić kosti ili obrađenog kamena je važan, kao i najmanja promena u boji zemlje. Svaki arheološki sloj nije dublji od pet do 10 centimetara, pa sledi fotografisanje, crtanje, premeravanje, pa opet sve ponovo. I tako metrima u dubinu, nedelju za nedeljom.

Lokalcima smo bili kao egzotične životinje, te su često navraćali na lokalitet da nas posmatraju kako radimo, sa njihove tačke gledišta, verovatno besmislen posao. Jednom prilikom je stariji Crnogorac u gunju dugo stajao iznad sonde u kojoj sam čučao i pokušavao da pohvatam sve slojeve na profilu i prenesem ih na papir.

Mi, kao studentarija na neplaćenom terenu samo smo milošću šefice dobijali onu najgoru brlju, lozu „13. juli“, i najgrđe cigare koje su se mogle kupiti za malo para. Meštani su nam donosili domaću lozovaču, koja klizi niz grlo i dobro zagreje sužnja koji po cele dane čuči na vlažnoj zemlji. A neko bi doneo i boks „lovćena“, od koga makar nisi imao poriv da ispovraćaš pluća nakon dva dima.

Ali, nedelja je bila blažen dan. Spavalo se duže, ustajalo se oko sedam umesto u pet. Posle obilnog doručka išli smo na izlet, usput pekli suva rebra i krompir u žaru, pijuckali i kupali se u Morači ako vreme dozvoljava. Obišli smo kanjon Morače, Mrtvicu i sva obližnja brda za tih nekoliko meseci.

Jedne nedelje krenuli smo put lokalne legende da se u blizini nalazi veliki praistorijski tumul zvan Mrđenova gomila. Ime ko ime, mislili smo, ali priče o njegovoj veličini su nam pobudile maštu. Raspitali smo se za pravac iako niko nije mogao tačno da nam opiše kuda da idemo. Nema veze, i da ga ne nađemo, biće to lepa avantura.

Krenuli smo iz Bioča put Gornjih Mrka, gde je, negde u dolini iza šume, trebalo da se nalazi Mrđenova gomila.

Da li početničkom srećom ili dobrom orijentacijom, kad smo u jednom trenu izbauljali iz šume, trnja i ostalog rastinja, podno nas se pružala pregledna dolina u čijoj sredini se belasala ogromna kamena gomila. Sjurili smo se niz obronak, probili kroz poslednje bedeme kupina i stigli do doline, ali tumula nigde nije bilo. Šetali smo unaokolo po kamenju, izvirivali i čudili se kako tolika gomila kamenja da se sada ne vidi iz ravnice. Tek tada smo shvatili da sve vreme stojimo na njemu, i da od veličine nismo ni primetili kada smo se popeli skoro na vrh.

Razgledali smo ga neko vreme. Na krajevima je falilo kamenje, koje su verovatno meštani odneli za svoje potrebe, pa su se tu i tamo mogle nazreti grobnice koje je skrivao pod svojim plaštom. Po pravilu tumuli, gromile, gomile, samo su praistorijske grobnice iz bronzanog ili gvozdenog doba.

Studentskom maštom smo raspredali kako bi valjalo izvršiti iskopavanja tu, i ko zna šta bi se sve moglo naći. Ali ne sada. Počelo je da se smrkava, a treba naći put nazad.

Taman što nam je ponestajalo snage, izbismo na neki put i dođosmo pravo pred neku kuću. Domaćin nas ćutljivo pogleda i osmehnu se. Tražili smo malo vode, dok domaćin nije hteo ni da čuje da ne uđemo i sednemo sa porodicom. Nije nam padalo na pamet da odbijemo jer dobro znamo pravila gostoprimstva u ovim krajevima. Biće tu i hrane, pića i tople kafe.

Domaćin se raspitivao ko smo, šta tražimo, gde kopamo, da li smo smešteni kod Pipera ili Kuča, ozbiljno se namrštivši kad je pomenuo ovo drugo pleme. I na kraju dotakosmo se priče o Mrđenovoj gomili. „Aha, znam je, a šta mislite otkad je ona tu“, upita domaćin. Šefica terena je počela da objašnjava o praistorijskim periodima, kulturama na ovom prostoru, rasporedima grobnih komora u sličnim tumulima… Domaćin je ćutao i pušio. Nije ni treptao dok je slušao o arheološkoj teoriji. Kad je šefica završila, ugasio je cigaretu i smireno dodao: „A, jok, nije ti to tako. Bio je ovde jedan vitez, Mrđen. Kukavica, bre. Namerno okasnio na Boj na Kosovu, da ne izgubi glavu. Al’ narod doznao to, pa kad se vraćao na konju, oni ga kamenovali, i eto. Zato je to Mrđenova gomila.“

Ućutasmo, pozdravismo se i krenusmo kući. Neko upita da li bismo ipak mogli da malo zakopamo tumul. „Zajebi, brate, zakopaš tumul pa stvarno nađeš viteza. Aj’ ti to objasni posle u Beogradu“, odbrusi Boris. Nismo pominjali Mrđena ni tumul do kraja terena.