More

Komandanta zaštitnice uznemirila je graja s čela kolone koja je upravo izbila na vrh planine. Neprijatelj, ponovo? „Buka je postajala sve veća i bliža, i kada su ljudi koji su stalno išli napred krenuli trkom ka onima koji su i dalje vikali, vika se pojačavala što se više vojnika skupljalo.“

Uznemireni komandant je s nešto boraca krenuo u pomoć čelu kolone. „Ubrzo su čuli kako vojnici viču: ‘More! More!’… A kada su svi stigli na vrh, tu su grlili jedni druge, i vojskovođe i oficire, sa suzama u očima.“

Ratnici uplakani od sreće što vide more bili su Grci – za koje je taj prizor značio da će se vratiti kući, jer „gde je bila slana voda, govorio se grčki, i put domu bio je otvoren“.

Pohod 10.000 grčkih najamnika u službi Kira Mlađeg, koji je s prestola hteo da ukloni svog polubrata Artakserksa II, opisao je jedan od vojskovođa tog pohoda, Ksenofont. Grci su se pešice probijali kroz pola Male Azije te na kraju pobedili i u ključnoj bici kod Kunakse blizu Vavilona, u jesen 401. godine stare ere. Kir je glupo poginuo u toj bici, pa su Grci odlučili da se vrate kući – ali ne više od 3000 kilometara dugim putem Vavilon–Susa kojim su došli, već na sever, preko Kurdistana i Jermenije, do grčkih naseobina na Crnom moru. Ceo put od gotovo 6500 kilometara – i uz neprekidne borbe – trajao je više od sedam meseci. Ali, kada su se u proleće 399. godine p.n.e. ukrcali na grčke brodove, s razlogom su rekli: „Možemo završiti svoj put kao Odisej, ležeći na leđima.“

„Thalassa, thalassa!“, uzviknuli su Ksenofontovi vojnici. I, mada je grčko more oduvek bilo saobraćajnica – Egejsko naročito, posejano bezbrojnim ostrvima kao odmorištima i putokazima – reč thalassa (slana voda, kod nas zaostala u obliku vodenog i svih drugih talasa) uopšte nije grčka. Preuzeta je, možda, od starosedelaca koje su grčka plemena zatekla u svojoj budućoj domovini, tamo negde pre 4000 godina.

Po Sredozemlju se i mnogo ranije plovilo, o čemu svedoče preistorijski nalazi „kikladskih brodova“, jednostavnih crteža koji prikazuju brodove s mnoštvom vesala. Obalska plovidba postojala je praktično oduvek. Za Grke je ona značila krstarenje celim istočnim Mediteranom, Egejskim ili „grčkim morem“, između mnoštva ostrva severno od Krita na istok do Fenikije pa niz obalu do Egipta. U tom krugu moglo se ploviti, a da se kopno ili ostrvo ne izgubi iz vida. Grci su se širili i na obale Negostoljubivog (Crnog) mora, a na zapadu su kolonizovali južni deo Italije. Na Siciliji su se sreli s pomorskim konkurentima, Kartaginjanima, koji su sve do propasti u ratovima protiv Rima zapadno Sredozemlje smatrali svojim, uspešno nastojeći da na svaki način eliminišu sve druge trgovce Mediterana.

Prvi ozbiljni pomorci u istočnom Mediteranu bili su, izgleda, Krićani. Njihov mitski kralj Minos je „najraniji poznati vladar koji je posedovao flotu i držao pod svojom vlašću najveći deo onoga što su danas grčke vode. On je upravljao Kikladima i bio je prvi kolonizator većine njih, postavljajući sopstvene sinove za upravitelje. Po svoj verovatnoći, on je, koliko je mogao, more očistio od gusara da bi obezbedio sopstvene prihode.“ Ovo je napisao Tukidid, a arheološka istraživanja su verodostojnost priče o kritskoj talasokratiji (vladavini morem) u međuvremenu potvrdila. Zanimljiv je i detalj o Minosovom čišćenju mora od gusara jer, od kako postoji pomorska trgovina, postoji i pomorska pljačka, a u starini su se ta dva zanimanja – trgovac i gusar – slabo razlikovala.

Kritsku pomorsku tradiciju i trgovačke puteve između Egipta, Libana, Krita, maloazijske obale i Crnog mora nasledili su, negde sredinom XVI veka stare ere Mikenci, prvi stanovnici Grčke za koje se pouzdano zna da su govorili grčki jezik. Kao i njihovim dalekim potomcima, Ksenofontovim vojnicima, osnovno zanimanje im je bilo plaćeničko ratovanje a, kasnije, i trgovina.

Mikensku civilizaciju u Grčkoj najverovatnije su tokom XII veka p.n.e. srušili upadi „naroda s mora“, da nešto kasnije ozbiljno uzdrmaju sve države istočnog Sredozemlja, uključujući i Egipat. Egipatskim zapisima dugujemo imena onih koji su činili te „narode s mora“, iz kojih se pretpostavlja da su stigli sa Sardinije, Sicilije i odnekud iz zapadnog Mediterana.

U klasičnoj Grčkoj i, potom, Rimu, od sigurnosti plovidbe doslovno je zavisio život stanovništva. Zbog osiguravanja pomorskih puteva kojima je žito stizalo s obala Crnog mora, Sicilije i Egipta Rim je morao da sistematski „čisti“ Sredozemlje od gusara. I konkurentskih trgovačkih „firmi“, Feničana i njihove osamostaljene kolonije u Kartagini.

Taj posao zapao je u dužnost i Gneju Pompeju, nazvanom Veliki zbog pobeda postignutih nad neprijateljima Rima u Maloj Aziji, Španiji i Africi, u rimskim građanskim ratovima i u gušenju ustanka robova koji je predvodio Spartak 71. godine stare ere. Gusare u Sredozemlju istrebio je 67. godine. Zadužen za snabdevanje Rima žitom, lično je putovao na Siciliju, Sardiniju i u Afriku.

U jednoj od luka zapovednici i kormilari su zbog nevremena odbili da krenu put Rima. Pompej je tada, „stupivši prvi na palubu broda i naredivši da se diže sidro“, izgovorio reči koje su i danas moto pomoraca i ljubitelja plovidbe:

Navigare necesse, vivere non necesse. To jest: ploviti se mora, živeti ne.