Moleraj

Nekako ko da ga u kući ni nema dok ne mine proleće. Prva je na redu prolazna prostorija koju bába vazda izbegava jer su u njoj sve same ženske stvari: stelažije, frižider, zamrzivač, džak sa brašnom i šećerom, jedan manji sa solju i čitava pakšameta raznih kućnih potrepština i bespotrepština, onih da se ne bace. Za vratima je gajba sa gomilom bar deceniju starih papuča i cipela, iznošenih, bušnih i do te mere oronđalih da i ker beži od vas kad u njima izađete na dvorište. Baš kao i mačke i deca kad ste u onim starim kaputima sa aromom dima i prašine što vise iznad gajbe. Malko načeti od moljaca, progoreni cigaretom u prepunoj seoskoj kafani, il’ po rubovima rukava garavi od katlanke, al’ najviše iznošeni po laktovima, odlični su za utrpavanje kompota. Neka se dobro udunsta kad se flaše naliju miomirisnim nektarom iz najvećeg lonca i povežu. Pre toga se prvo pokriju dvostrukim celofanom, koji se brzo, da se ne oznoji, pričvrsti dunstgumom. Preko gume se posle omota i tanki, kudeljnim kanap koji se čvrsto veže, a onda se i višak celofana krojačkim makazama uokrug ošiša. To na kraju priče, al’ pre toga ide pos’o da te bog sačuva!

Bába tog jutra uvek prvi zaždi izkuće, još pre namirivanja. Màjka i mama mu ništ’ ne zameraju. Ta, di bi i smele kad im je sinoćke zagasio kreča za celu sezonu. Jedva se izborio sa onim vulkanom u starim naćvama, za koje svake godine preti da će i’ založiti, al’ se onda na nji’ sažali. Ostale mu od njegovog bábe pekara. Sve prigovara i psuje zbog mrskog mu posla i niko mu naoči ne sme do večere:

„Sutra kad dođem sa njive, nemoj da mi u špajzu nij’ gotov moleraj! Njega i popa prvog okadi kad sveti vodicu. Posle četke da se potope i dobro operu, trebadu nam još za košaru i svinjce. Nemoj da posle i na zimu iz nji’ kreč ispada, da se za disnotor brukam na šurenju što se s njima ne mož’ redovno strugati kožura.“

Dok se on celi bogovetni dan bakćao s krečom, ženskadija je ceo špajz ispakovala prid kujnu. Džakovi idu prvi na staru ćebad, da s’ ne pokidaju. Do tada već skoro prazno, bure kiselog kupusa i ono manje sa plutajućim ostacima turšije ide odma’ nuz nji’, a na sve to se naslone mala i velika daska za mešenje, tepsije, noževi za kupus, oklagije i ona stare mode četka za paradajz sa rebrastim valjkom pride. Onda se u džinovske vangle i laboške za pekmez naređaju velike varjače, mešajice, noževi za klanje, manje tepsije i razne mašine. One za meso idu obaška, a one za mlevenje maka, koštica i drugi’ oraja mogu sa onom za cepanje višanja (što ništ’ ne vredi, al’ je zgodno imati). Mašina za nadevanje, najkrupnija od svih, iznosi se poslednja, u naručju, poput novorođenčeta. Čast primerena nečemu što će na zimu poroditi metre i metre onaki’ kobasica.

Pokoja preostala puna dunstflaša iznosi se pojedinačno, u svakoj ruci po jedna. Nalik cirkuskim žonglerima, prvo ih, držeći ih strogo vodoravno, iznosimo i spuštamo negde u ‘ladovinu, a onda im dotad već konkavni celofanski klobuk pažljivo prebrišemo krpom. Na kraju se sa ivice polica skidaju cakne. Tupi nož (al’ čist!), pažljivo se zavuče pod rajsklinčić, tako da se ne pokidaju ni tkanje ni šlingeraj. Onda se oni dobri stavljaju u jedan čančić, a oni zarđani u drugi, da se posle bace di deca neće gaziti. Još samo da bába i mama pomere stelažije i kredence na struju, pa možemo polegati.

Sutradan màjka i mama već u zoru čangrću s kantama i šušte četkama, dok do nas pod dunju dopire opori miris kreča. Tog dana svi su nešt’ besni, a mi se onda sami zanimamo. Svi jedemo stojećki, sve žureći onako umazani da nam digod ne kane.

Do podneva su cakne već oprane sirćetom i domaćim sapunom. Dok se zalelujaju na štriku, gotovi su i prva ruka i ručak. Obično neki ajntopf il’ čorba što je ne treba paziti i nešto jučerašnji’, podgrejani’ maradeka. Druga ruka gotova je do jauzne, kad načinjemo neku od lanjski’ tegli pekmeza po našem izboru. Uvek se posvađamo oko toga ko će prstom puknuti onaj ko doboš zategnuti celofan odgore. Onda mu mama, dok mi još uvek drečimo, presudi nožem posred-srede. Sve je gotovo pre neg’ što nas bába i derani pridveče zateknu kako bucmaste pekarske kifle, tek izašle iz lerne, brzo prskamo vodom i pokrivamo kudeljnom krpom.

To veče pod dunjom miriše na štirak i na sve tog dana: na kreč, lukac, vruć lebac, domaći sapun, sirće, pekmez i kiflice. Dok sutradan osvanemo, u špajzu je, kao nekom čarolijom, već sve na svom mestu. Mama na vidnim mestima, onim koja se čas posla uprljaju od prolaženja, valjkom još udara neku šaru. Tog jutra u špajzu mirišu nam i one stare cipele i kaputi. Mirišu na novo leto.