Moja Evropa

Moja Evropa vam, dobri ljudi, nije geografski pojam, ni politički projekat, ni kulturni prostor, ni mesto nastanka gotovo svih ideja u koje verujem… Dobro, jeste i sve to, ali meni je Evropa, pre svega, ona mala Holanđanka Amira, koja je potpuno sama odlučila da peva operske arije sa svojih devet godina. Kaže da joj je tako došlo. I peva dete „O mio bambino caro“, slušajte je, ko se ne zaroza dok anđelčica ovo peva, nije baš pod vinklu. Moja Evropa vam je ona najlepša kraljeva kći koju je namazani Zevs, maskiran u srebrno-belog bika, ukrao i uz pomoć brata mu Posejdona, preko mora poneo na Krit, a ona se, kažu stari, jednom rukom držala za njegove rogove da ne padne, a drugom pridržavala haljinu da joj se u moru ne pokvasi, šmizla jedna. A kada ju je na ostrvo doneo, počeo je da je posećuje kod nekog izvora blizu Gortina, pod jednim platanom za koji se pričalo da ima večno zeleno lišće. Bog i duša, siguran sam da je i danas zelen. Mudre glave kažu da je ime dobila po reči evriops – devojačko lice koje sija kao za punog meseca, a i ime njene snajke, Minojeve žene Pasifaje, u prevodu znači Ona koja sve obasjava. Drugi, pak, kažu da Evropino ime znači krupnooka, a biće da su svi u pravu.

Moja Evropa su žurke sa frikovima u Viener Štrase na Krojcbergu, Rupa u Rajićevoj, jedina Akademija nauka i umetnosti koju smo ikada priznavali, Bergman, Fon Trir, Felini i onaj malo kičerajski vals na travi Šenbruna, kad se građanska klasa picne, pa se okupi da se prebroji i obodri dok se sprema za neminovnu sledeću najezdu. Moja Evropa je kad su ono oni Španci, komunisti ali dobri ljudi, zlikovcima rekli „No passaran“, a nekih četrdesetak godina kasnije, pre utakmice Partizan–Dinamo spiker na stadionu objavio da je diktator umro i neki momak, tu odmah pored ćaleta i mene, iz grla viknuo „Dole Franko!“, a ceo Partizanov jug mu odgovorio „Dole!“. Tri života da živim, to veče ne bih zaboravio. Moram vam reći, u digresiji, politika je izuzetno važna delatnost, ne sme se prepustiti diletantima i fukari samo zato što su nam neki političari fuj. To je kao kada bismo sreli pet groznih pekara, pa u znak protesta prestali da jedemo kifle.

Evropa su klanice na Somi i Marni i zlatna Periklova Grčka, gde smo naučili da lepota nije ukras nego temelj. Fjordovi Tromsa, njihov ledeni spokoj i maslinjaci Vavinog Mediterana, kroz koje u doba berbe vijugaju masni putevi. Moja Evropa su ulice Palahovog Praga, pa Bukurešta i Beograda gde smo naučili da sloboda od tiranije nije pravo nego obaveza. Evropa su i Mastriht i Šengen gde se zavađena familija konačno uzela u pamet. Moja Evropa je onaj ledeni uzdah koji sam prepadnut uvukao u sebe kada sam na vrhu iznad Šentilja izašao iz naše bube i prvi put video te zajebane belo-plave Alpe ispod sebe. Kada sam ih sledeći put prešao, desetak godina posle, na Prateru su mi Gilmor, Mejson i momci svirali Tajm ispod leteće svinje, a ja sa potpunim neznancima u oblaku plemenitog dima čuo i prečuo da – And then one day you find ten years have got behind you. No one told you when to run, you missed the starting gun. So you run and you run to catch up with the sun but it’s sinking, racing around to come up behind you again, pa sam sada, na teži način, morao da naučim sve o važnosti vremena.