Moja Afrika

Nedavno je Afrika Rastka Petrovića doživela još jedno izdanje, bogatije nego ijedno pre, s fotografijama i piščevim akvarelima. Meni su svojevremeno bila dovoljna dva poglavlja u izboru iz Rastkovih dela da se zarazim njegovom fascinacijom i počnem da tugujem što “Afriku nikad neću videti”.

Ali, čudni su putevi ljudski. Eto mene jednog leta (1985) u Togu, tragom podviga ondašnjih naših građevinara.

Iako je između Rastkovog i mog boravka prošlo više od pola veka, sebično sam priželjkivala njegovu Afriku, istu, nepromenjenu (“veliki, divni, pijani fizički život bilja i rastinja…”). Videla sam je, makar mestimično.

Do 70 km duge trase dalekovoda između gradova Sokode i Kara čeka nas dug put pa iz hotela u Lomeu krećemo pre zore, ali već se mimoilazimo s kolonama ljudi i žena koji idu za nekim svojim poslom, oni s mačetama u rukama, one s korpama, kutijama, tepsijama, svežnjevima drva na glavama.

Sokode zaobilazimo, idemo u Sarakavu, selo kod koga je 24. januara 1974. pao avion predsednika Ejademe. Predsednik je preživeo, selo dobilo spomenik, narod još jedan državni praznik, a naš lepi hotel na obali Atlantika ime “Sarakava”. Predsednika je posle 37-godišnje vladavine “smenio” srčani udar, a ubrzo ga je nasledio sin, koji je na čelu Toga i danas.

Svraćamo i u Bafilo, direktor gradilišta želi da nam pokaže “gde se prave košulje za ceo Togo”. Slika koja se ne zaboravlja: niz ulicu zategnute pamučne niti raznih boja smotane u klupče vraćaju se do tkača za malenim razbojima, iz kojih izlazi pedalj široko platno. Sledi krojenje, a završnica je u rukama majstora koji se, s portabl “singericom” na kolenima, smestio pod drvo čiji se koren razbaškario kao neki džinovski polip.

Kad smo s asfaltnog sišli na zemljani put, mačetu mora da koristi i naš vozač Časara jer mu rastinje zaklanja vidik. U savani smo, ima zmija, ali naši građevinci kažu da ih češće presreću – majmuni.

U selu Amaide javljamo se starešini (naši ga zovu poglavica). Prima nas srdačno, ali pre nego što zapodenemo razgovor, ide da se presvuče. Vraća se u širokoj afričkoj odori, a na glavi kapa – i naočare! On je za ovdašnje prilike bogat. Ima nekoliko kuća, nalik su na zemljani iglo pokriven trskom. Jednu je nedavno srušila kiša, još je tu, u avliji, sada kao gomila zemlje. Koliko ima žena? “Ne zna, mnogo”, kaže Časara u ulozi prevodioca. Neke su tu, pokušavaju da tesnim bluzama pokriju gole grudi (što žene pred Rastkom nisu radile ‒ eto, to se promenilo). Ima dvadeset šestoro dece. Na rastanku, svi žele da se sa svakim gostom rukuju i slikaju, ali ko će biti taj “srećnik” odlučuje otac.

Gde god se maknemo, okićeni smo golotrbom decom kao čičkom. Oči pitome, dobre, osmeh topao, zbog njih je Togo za mene Zemlja smeška iako ovde ničeg operetskog nema. Tu je i petogodišnja curica koja na slabašnim leđima nosi svog malog brata, da odmeni majku koja obavlja sve ženske i mnogo muških poslova.

Sutradan idemo u Palime i na reku Aka, blizu granice s Ganom. Tamo je Josip Broz Tito 1961, u godini osnivanja Pokreta nesvrstanih, postavio kamen-temeljac za prvu togoansku hidroelektranu, snage 1,6 megavata. Ka brani, nebu pod oblake, vodi nas inženjer Togoanac, zagrebački student i zagrebački zet. Branu čuva jedan bračni par: mlada žena, koja secka manioku i njen muž, starac, koji kruni kukuruz.

“Jezero je bilo nemo, sa pričom koju ima…” Zanimljiva bi bila ta priča: kako im je bilo ovde, samo naši građevinci znaju…

Na povratku u Lome često zastajemo: da uberemo grančicu kafe (sitni beli cvetovi šire jak miris, sličan jasminu), plod kakaovca (crven dok je zelen, žut kad sazri), grozd ogromnih banana, sočnu papaju… Rastkova Afrika!

Mrak rano pada, gust kao smola. Struje u usputnim selima nema. Ipak, ne svetle samo farovi automobila – na tezgama duž puta kao neki veliki svici lelujaju plamičci sveća, još se može kupiti voće, povrće, cigarete… I parfemi! Otvoren je i zanatski centar gde nekoliko darovitih “naivaca” pravi batike, maske, drvene figure… Galerija u nedođiji, kojoj bi i neke glasovite pozavidele.

Lome je siromašan – i čist. Najveća i najatraktivnija zgrada bila je (verovatno i ostala) katolička katedrala, podignuta uoči dolaska pape Jovana Pavla II, te godine, 1985.

Togo je danas za mene terra incognita. Na internetu nalazim uglavnom statističke podatke. Sudeći po njima, u mojoj Zemlji smeška (56.785 km2) brže od svega raste broj stanovnika: sa 2,5 miliona 1985. godine na 8,8 početkom ove! Sirotinjska zabava, rekli bi zlobnici. Prosek godina 18, prosečan životni vek 61.

U našim “glasilima” o Togu samo jedna sveža vest, januarska: povukao odluku o priznanju Kosova.