Moča

Nekako usred trougla između ulice Alvera, koja nalik Skadarskoj ima šmek starih vremena, samo što umesto cigana po kafanama sviraju marijaći, i na kojoj se uglavnom priča španski, kineske četvrti koja više nije to što je nekada bila, i art deko železničke stanice Union, a ispod brda na čijem se vrhu šćućurio stadion Dodžersa, još pre skoro celog jednog veka otvorio je Felipe svoj moća sendvič restoran.

Priča se da je do ideje došao slučajno, kad mu je jednom prilikom u žurbi dok je mušteriji pravio običan sendvič sa šunkom jedan deo lepinje upao u tepsiju s moćom. Pošto je mušterija bila u žurbi i nije bilo vremena da se pravi novi sendvič, ona ti uze šta je tu već bilo, plati ručak i istrča napolje. Ovome, koji je bio još i policajac, sendvič se toliko svideo da je sutradan doveo još neke kolege i tražio od Felipea da mu opet umoči lepinju u moću, jer je tvrdio da je sendvič tako mnogo bolji. Felipe, valjda verujući stalnoj mušteriji, a i predstavnik zakona je u bio pitanju, reši da i on proba to čudo. I tako nasta jedna od najstarijih restoranskih tradicija Los Anđelesa.

Ne znam da li je dotični policajac dobio koji ručak na gazdin račun, al’ znam da je narod od tada jednostavno poludeo za sendvičima s moćom. Priča se da su redovi ponekad bili toliko dugački da je jednom slučajni prolaznik pritrčao nekom drugom policajcu koji je patrolirao iza ćoška i počeo da ga vuče za rukav objašnjavajući mu da je izgleda u toku neka gadna tuča čim se toliko ljudi skupilo ispred restorana.

Felipe i njegovi sendviči od jagnjetine, svinjetine, govedine, ćuretine i šunke – naravno, svi s obaveznom moćom – toliko su dobri da su bez problema uspeli da prežive i veliku krizu dvadesetih i tridesetih i sve moguće ratove i predsednike od 1908. do evo već novog veka. I danas-dan restoran, i moća, isto izgledaju i mirišu i privlače isto tako neverovatan broj ljudi. Jedino što su danas drugačije, ali još uvek možeš da za samo 10 centi dobiješ dobru šolju kafe, limunadu za 60, i da posle jednog sendviča, najbolje cvekle u gradu i najljućeg senfa odeš od Felipea i da ti u novčaniku ostane još para i za bioskop.

I Felipeovo osoblje je jako zanimljivo. Desetak „tetkica“ oblih, majčinsko jedrih i rumenih u licu, od kojih su neke tu i po dvadesetak godina,

svaki put kada uđeš i dođeš do ogromnog širokog šanka koji restoran po širini deli na našu stranu i kuhinju, uvek te dočeka sa širokim osmehom. Jednom mi se desilo da me je, pošto sam naručio svoj sendvič od jagnjetine s duplom moćom (znači obe strane lepinje dobro zamočene u tepsiju, ne samo jedna, kako obično naručuju novajlije dok ne nauče da i od odličnog može još bolje), gospođa koja je pravila sendvič pitala odakle sam. Kad sam joj rekao s koje me je daljine i koje strane sveta ova moja radoznalost dovela do njenog restorana, ne prestajući da slaže parčiće tanko naseckane jagnjetine na lepinju s koje se cedila moća i kao da svaki dan makar s jednom mušterijom ulazi u sličan razgovor, ona se nakašlja, otvori usta i iz bucmastih obraza se tiho, gotovo jedva čujno začu – moj dragane, jabuko sa grane. Pošto je završila prvu strofu, a između pravljenja sendviča i stavljanja cvekle na tanjir, kao odgovor na moju začuđenu facu, reče da je pevala u crkvenom horu s drugaricama – decom imigranata i da joj je to uvek bila omiljena melodija. Čak mi je i prepričala celu pesmu i pitala me da li je dobro zapamtila. Od tada mi sendviči s moćom postadoše još nekako bliži i ukusniji.

Sa strane pored šanka, u jednoj ogromnoj prostoriji po podu posutom piljevinom i slamom, opet nešto zanimljivo – pravi pravcati železnički muzej. Po zidovima oko stolova i separea pokačene stare, požutele fotografije vozova, putnika, lokomotiva i stanica. Tu je i jedna s početka pedesetih: slika stanice Union koja se vidi kroz prozor koji se nalazi pored nje. Samo za razliku od prozora, na fotografiji je voz koji je izleteo iz šina, prešao pola ulice Alameda i zaustavio se pred samim restoranom. Siguran sam da se bar pola nesrećnih putnika povratilo od škripe gvozdenih točkova uz pomoć Felipeove moće.

Dešavalo mi se da su ljudi pored mene naručivali i po dva-tri komada i hrabro, gotovo omađijano se oblizujući, odnosili ih do stolova. Klijentela uvek mešana: od beskućnika do holivudskih filmskih zvezda – prava Amerika u malom, i svi su tu iz samo jednog razloga.

Kiseo kupus, svinjski papci, kuvana jaja, krastavčići, krompir salata, raznorazne torte i pite… Sve je to fino, al’ verujte mi na reč – da ne bi moće, ne verujem da bi Felipeovo ime i danas-dan sijalo neonskim slovima visoko iznad ulaznih vrata.