Mala plaža

Na severnom rubu plaže Makena, kao kakva kapija koja spaja dva prirodna elementa i pritom razdvaja dva sveta, već vekovima stoji Pu’u Ola’i, velika stena koju je zemlja zajedno sa ostatkom havajskog arhipelaga u naletu vulkanske strasti eruptirala nasred okeana. Ovu grdosiju i pored njenog impozantnog izgleda i visine sa koje se stropoštava u netaknuto pacifičko plavetnilo nije teško savladati, pogotovo ako ti neko u pravom trenutku pruži ruku i preuzme peškir, ili šta već imaš sa sobom, i povuče te na njen vrh. Odozgo do male plaže vode dve stazice, jedna kroz paprat i senoviti gaj neverovatnog banyan drveta koje svojim čudnovatim rastom prkosi svim znanim zakonima prirode, i druga, nizbrdo, do peska i samog okeana.

Jedna od mojih omiljenih poseta tom poluskrivenom svetu do kojeg stigne relativno mali deo turista pod havajskim suncem bila je pre nekoliko godina, kada smo se Nina i ja već tradicionalno dokopali ostrva Maui na nekoliko dana aprila da bi tamo proslavili njen rođendan. Ovoga puta smo u pratnji imali i jednog novog saputnika kojeg do tada još nismo ni imali prilike da upoznamo – našeg bebca, koji je već tri meseca lagodno rastao i uživao bezbedno uljuškan u maminom stomaku koji tek što je počeo da nagoveštava da krije novi život.

Ninu, naravno, to malo zadebljanje na koje se već navikla i koje je sa novomajčinskim ponosom počela da pokazuje svojim prijateljicama nije sprečilo da pređe Pu’u Ola’i, tako da smo nekoliko trenutaka kasnije nas dvoje, pardon, troje, ostavili svakodnevni svet iza leđa i kročili u našu ostrvsku oazu. Prvo smo se, kao i svaki put do tada, pozdravili sa zlatokosim Džonom, nezvaničnim čuvarem male plaže kojeg pored patuljastog rasta i surferskih vratolomija posetioci pamte i kao pouzdanog snabdevača Maui Wowiejem, domaćim hibridom indike i sative, koji je savršeni saučesnik celodnevnoj uživanciji u svemu što mala plaža ima da ponudi. A ima toga. Da l’ zbog ostrvskog mentaliteta ili čega drugog, na maloj plaži svako na svoj način uživa u suncu, okeanu i vazduhu slatkom od egzotičnog voća i rastinja, sam ili u društvu, u kupaćem kostimu ili – kao vrhunac slobode tela i duha, ili ako se već tako osećaš taj dan – bez, a da pritom to nikome nimalo ne smeta.

Već mesecima prirodno high od novog života, uživali smo u našem nedeljnom popodnevu kada nam je prišao jedan muškarac u šarenom polinežanskom sarongu i kleknuo u beli pesak pored naših prostirki. Pošto se izvinio što nas uznemirava, pitao je da li može nakratko da nam se pridruži, i nekoliko trenutaka kasnije smo saznali da je naš novi poznanik tamne puti lokalni šaman. Dok je na havajskom blagoslovio našeg još nerođenog keiki kane – dečaka, ili keiki wahine – devojčicu, primetio sam da se na debelu granu suvog stabla iza nas, koju samo ja mogu da vidim, veoma vešto popela i potom, kao da proteže svoje duge šape, mazno izvalila jedna gola žena mačka.

Kada je šaman počeo da nam prevodi svoj havajski blagoslov, on uperi prst prema otvorenom moru i ostrvcu Molokini i reče nam da je molitva bila upućena bogu mora čiji nam se profil krajnje dobroćudno smeši sa ivice grebena tog zaštićenog prirodnog rezervata. Saznali smo i da se tuda već nekoliko dana mota jedan kit čije se jato već uputilo za hladnim morskim strujama ka jugu. Na rastanku nam je vrač rekao da je tradicija njegovog naroda da se pred ulazak u vodu obratiš nasmejanom božanstvu i potražiš njegovu dozvolu da kročiš u njegovo carstvo.

Čim smo se pozdravili, pogledao sam ponovo prema onom suvom drvetu, ali žene mačke više nije bilo, kao ni šamana, koji je u međuvremenu nestao.

Malo kasnije malom plažom se pronese zvuk flaute, zvončića, raznoraznih kongosa i primitivnih udaraljki, dok se oko plesača sa vatrom i hula devojaka u ritmu talasa formira i raste pravi plemenski drum circle. Kako se sunce bliži horizontu, ja krećem prema okeanu i setivši se šamana, nošen ritmom koji pulsira svuda oko mene, pogledam prema Molokiniju i zatražim dozvolu da uđem u vodu. Kao po komandi, talasi se primiruju i ja zaranjam u topli okean. Dok se ritam koji odjekuje kroz bestežinsko tirkizno plavetnilo bliži kulminaciji, ja negde u daljini čujem i jednu drugu pesmu, neobično lepu, pesmu kita koji se sprema na daleki put na jug, ne bi li se pridružio svom jatu.

Prava aloha.