Maka

Dobro znam kako smo uvek maštali da steknemo neko dvorištance i da u njega uselimo velikog psa, po mogućnosti šarplaninca, ali, naravno, život je zato i lep što je pun iznenađenja.

Tako se maca Maka uselila u našu kuću. Na početku smo doneli odluku i o istoj je obavestili: da su njene prostorije dole, a naše gore. A pošto su naša deca iz Srbije, dakle veoma sklona pravljenju mistifikacija i dezinformacija, po Beogradu se raširila priča da Maka živi u podrumu. Ostarela majka me pitala je l’ istina da je mačka još u podrumu, a ja sam morao da budem strpljiv i objasnim da maca živi u takozvanom living-rumu od 24 i da ima pristup vešernici od još desetak kvadrata i da je stančić u kome su se naše devojčice rodile bio bitno manji od toga.

Posle čega smo počeli da živimo sa Makom koja je po Životinjskoj enciklopediji spadala u dominantnu vrstu, a to je značilo da nije zatrpavala govanca u pesak, već ih ostavljala na površini, e da bi ih oni, to jest mi, potčinjeni, toj srodnici lavova i tigrova, uklonili što je moguće hitnije. I, uopšte, bila je karakter. Mogli smo da je češkamo isključivo kada je ona to htela. Takođe smo mogli da popijemo po bezbolnu, ali dugo vidljivu ogrebotinu bez očitog razloga, a o širenju njenog uticaja bi se moglo napisati mnogo više od onih dozvoljenih 5000 karaktera. Jednom rečju, bila je pomalo namćorasta. Nije potrebna ni najmanja sumnja da se njena teritorija brzo i neumitno proširila na ostale prostorije – u našu, inače neprikosnovenu spavaću sobu takođe je uspevala da upadne svaki put kad zaboravimo da zatvorimo vrata. Naravno, odmah se smesti nasred kreveta, zauzme svoju čuvenu kraljevsku pozu, pa kao da kaže: Sad ste bezbedni, ja brinem o vama.

Kada se uselila kod nas, Maka je već bila takozvana mačja očuvana polovnjača stara oko deset godina i nikad do tada nije izlazila na ulicu sa koje su je dobri ljudi nekad davno pokupili. Dok se u novoj sredini odjednom pojavilo dvorište s baštom i raznim tajanstvenim ćoškovima za otkrivanje. A baš tu, u tom dvorištu, počelo je sranje. Ko zna koja bubica je gricnula macu, ko zna šta je njuškala što je pre nje njuškao neki rakun ili kojot sa virusom u sebi, tek naša miljenica je odjednom prestala da jede i pije vodu, uši su joj bile vrele i krila se po kući kao da hoće da umre. Već drugog dana je tako i izgledala. Svako od vas što je ikada imao ljubimca zna kakvu to paniku izaziva, pa smo i mi, naravno, smesta zgrabili yelow pages i ubrzo pronašli bolnicu za ljubimce u našem predgrađu od dvadesetak hiljada stanovnika.

I, naravno, iako smo o tome čitali po novinama, iako znamo gde živimo, jedva smo se uzdržali da ne razrogačimo oči ili, još gore, počnemo da komentarišemo sav taj sjaj i luksuz dok, je li, znamo kako mnogi ljudi ne mogu da si priušte ni čikaške bolnice za sirotinju koje neodoljivo asociraju na one iz „Alana Forda“. No, šta je tu je, a maci je loše, priđemo šalteru od mahagonija i počnemo se prijavljivati. – Dobar dan, kako ste danas? Vaše prezime molim. – Hmm… Zi-Bi-aR-eN-Zi-aI-eL-Ou-Vi-eS-Key-aI, Zbrnzilovski. – Vrlo dobro, a macino ime? – Maka. – Dakle, Maka Zbrnzilovski. Izvolite kod doktorke. – A kod doktorke kao NASA. Sve blešti od najmodernijih dijagnostičkih spravica a, neprijatno mi je da vam kažem, ima i NMR za mace. Za koji ne treba da se zakazuje. Dijagnoza je, naravno, brzo uspostavljena, izvršen je i pokušaj da se uradi nekoliko nepotrebnih analiza kako bi se eventualno odrali zabrinuti vlasnici i Maka je stavljena na infuziju, dobila je najbolje antibiotike za svaki slučaj, pa nam je rečeno da možemo da je posetimo anytime. A kada sam sutradan u ranu zoru stigao u bolnicu, sestra me je ljubazno se smešeći pitala: – Vi ste…? – Zbrnzilovski. – A, vi ste Makin tata!

Odveli su me zatim u bolesničku sobu gde sam našao Maku u srebrnom kavezu na mekoj prostirci, sa obrijanim stomakom i obrijanom prednjom desnom šapom, priključenom na baby infuziju. Izgledala je prilično tužno i jedva me je pogledala. Pipnuo sam joj uši i ustanovio da je temperatura opala, imala je skoro normalna mačja 42 stepena, pa sam pitao dežurnog tehničara kad mogu da je vodim kući. On je pritisnuo dugme i za petnaest sekundi se pojavio dr Autoritet da me upozori na sve rizike ovog opasnog virusa i da čak ni fatalni ishod nije nemoguć.

Video sam da bi bilo beskorisno pominjati da maca ipak ima devet života, još manje da postoje i neprotestantska verovanja koja kažu da je umreti takođe prirodna pojava, a da je mnogo važno da vas tada neko mazi. Umesto toga sam samo potpisao neke papire, stavio Maku u njenu transportnu torbu i odjurio kući. Gde smo sledećih nedelju dana kuvali supice od plodova mora, stavljali tajanstvene kapljice u njenu vodu i čak jednom zvali mačju neodložnu pomoć (Postoji, majke mi!), da bismo sve ushićeni konstatovali kako je naša ljubimica sedmog dana svog drugog života smazala konzervu „Losos u pirinču, mačji favorit“.

A od tog dana desilo se čudence. Maka se odjednom sasvim promenila, kao Fon Ligenštul, boga ti božjeg. Postala je umiljata, grebnula bi nekoga samo u nužnoj samoodbrani, i čak je počela sa nama kao da razgovara. Ali to je sad jedna druga priča. Možda ipak pribavimo i psa, e da bi Maka imala i društvo kad je već prestala da bude namćor.

P.S. Maka hrče. „Kad vaša mačka hrče, to je znak velikog poverenja i osećanja sigurnosti.“ Opa, bato!